ДВАДЕСЕТПРВИ
Надам се да ме чујеш
У име ње
Њега
Њих
Обраћам се
Теби.
Непотпуни
Изнутра
Извана
Преостаје нежива интеракција због тебе
Двадесетпрви.
Даровао си
Анђеоским прахом
Опијао си
Порок
Двадесетпрви.
Заточени
Труристи туђег пакла
Ослободи нас
Вијеку
Двадесетпрви.
МОДЕРНИ ПРОМЕТЕЈ
Држећи чврсто камен у руци, најзад је сигуран. Вријеме је да се ријеши свјетлости. Сумња да свијет није спреман за њега и његова дјела полако нестаје, страх од човјечје заразе је непостојан, вријеме је. Вријеме је да усамљени крсташ, модерни Прометеј буде свијету знан. Излазећи из сјене посматрао је стару готичку грађевину која је давала утисак разумијевања и патње кроз коју је он пролазио. Била је савршена за његов грандиозни план. Приближавајући јој се, подсјетио се и одакле је произашао страх од људства и потреба за изолацијом. Хаос и немир који му је одређена врста људи стварала је било превише за њега. Нарушавали су равнотежу његовог приватног поретка. Ипак, да није било трагедије постојања овдје и сада, у њему не би прорадила искра за новим, бољим што ће ускоро створити. Попео се на „своју“ грађевину и стао. Уздахнуо је дубоко и почео. Узео је оруђе своје утопије, новог поретка и кренуо да баца. Бацао је камење у нади да ће створити нешто боље, мирније, нешто своје, Олимп на Земљи, лијек овој дистопији у којој обитава. Бацаће док не стигне до посљедњег даха, морао је, јер је бити усамљени крсташ, модерни Прометеј јесте окончати болесни, загађени свијет и створити бољи по својим идеалима. Но, у том тренутку, осјетио је муку, осјећај нелагоде који га је пратио цијели живот. Није могао ништа, није било звука, вриска, само тишина. Пао је. Његов крај је био иста ствар у коју је вјеровао. Камен. Камен са једне оближње викторијанксе грађевине од једне особе разочаране нарушеном равнотежом, жељне бољег друштва ствреног од властитих идеала, једног усамљеног крсташа, модерног Прометеја.
Камени чувару
Питаћу те
Шта коме
Чуваш
Нећеш знати одговор зато јер си tabula rasa
У кафане
Учићу те о животу и природи
Како треба
Отворићеш се
Постаћеш све
Три ока два да гледа
Једно да види
У касним сатима
Луцидно ћемо паковати ствари
За Тангер
Тамо где се крије тајна
Чувања
У прашини топлој
Пустињи
Питаћу те
Шта
Коме
Чуваш
Нећеш знати јер је волшебник боем од камена
Пас
Грешник
Загризао је корице
Познатог свемира
Залајао је
На
Редовне посете ванземаљског
Живота
Раз раз раз
градГрадГРАД
Не разумије
Осјећа
Језик страног живота
Chal’kanazha
Maz Katana
Испред Инквизиције
Цркве Светих Мачића
Овај пас је устрајао у својим
Идеалима
Покидати ланце
Овог оног
Нема знаног
Понекад јесте једини
Избор
Овај пас је свети
Он је све што
Ми
Нисмо
Одгризао је границе
Универзума
Одгризли смо
Душу
Угризао је срце слободе
Угризли смо се за
Мозак
Волим своју туђу мелодију
Легенду је приповиједао бас саксофон уз хидрогенски џубокс. Зелени аутомобил брадатог мисионара бензином и гасом прекрстио је апостоле. Сапутник Квир Џанки извољевао је страх и презир, нису се запутили у вега. Француз је стопирао на путу, држећи писма која ће расплакати Америку.
Небески душе, урличеш, нудиш голу слободу истину ништа бољима. Не стварамо редове сљедбенике јадни обитавамо у вашим. Нећемо тако далеко, нећу играти Вилем Тела са женом, иако би нам пријао голи ручак. Заборавили би гдје смо и шта смо постајући ванземаљци који су киднаповали Америку педесетих. Дао си јој све а јеси неко. Ниси зауставио жртвовање Молоху, створио је нову Америку. Заиста постоји геоид је.
Телевизор говори да није све пропаст. Желим ли да останем медиокритет цијели живот? Кривица се попела и на моја плећа. Систем ти веже једну руку другу мораш сам себи. Размишљам да је сломим ако се не промијеним. Не могу много али могу мало. Можда некоме буде битно беспотребно јадиковање. Мачје плакање за истином, правдом јер немам паметнијих ствари. Постаје ли се тако битан међу мртвим битницима?
„Немам сопствени ум, а ти?“