Горан Гаврић Грга – ХИМНА НЕХУМАНОГ + интервју

Горан Гаврић Грга – ХИМНА НЕХУМАНОГ + интервју

ХИМНА НЕХУМАНОГ
(ИЛИ ДЕСЕТ НЕЧАСТИВИХ ЗАПОВИЈЕСТИ)

Зовем се Луцифер! Боравим у твом царству.
Поред мене не постоје други владари
на овоземаљском, опипљивом пространству
ниских побуда и материјалних ствари.

Никаквим идолима немој да се подаш,
немој им се клањати, нити им служити,
једина сам Истина на тлу којем ходаш,
оно што обећам могу ти и пружити.

Не узимај узалуд ни имена Бога!
Пљуни га, не вјеруј му, руком му одмахни,
пусти приче о испаштањима грешника,
једна је слобода, дубоко је удахни!

Сваког дана пируј, уживај, богоради,
и убирај плодове преко туђег зноја;
праведног на зло тјерај, вјеру му покради
да би пуног срца изашао из боја.

Не поштуј оца својега ни матер своју,
од родитељске стеге упорно се кривиш,
гурају те од циља, бацају у сјенку,
те клони их се, вјеруј, – боље ћеш да живиш.

Убијај страствено и руке укрвари,
уклањај редом без бриге од страшног суда,
у овом гњевном и немилосрдном свијету
преживјеће тек онај ко постане Јуда!

Чини лудост, прељубе, на сваком кораку,
прегори на ломачи неспутаних страсти,
и одиграј на кварно, оргијај у мраку
без имало гриже и питања свих части.

Кради често, похлепно, немилице кради,
у најближи џеп руку слободно завуци,
вриједно копај и плијеном се ослади,
никад се не сажали сиротињској муци!

Лажима тргуј стално, непрекидно лажи,
и чим зинеш лажно на ближњег посвједочи.
Руководи се гр’јехом, у злу се оснажи,
нек’ преваром и злобом с’јевају ти очи.

И све што је туђе са страшћу да пожелиш,
уз благослов ђавољи, у томе је сврха,
да све што згрнеш ни са ким не подијелиш,
преко лешева и крви стижеш до врха!

Горан Гаврић Грга, пјесник без катанца на устима, како га назва Ненад Грујичић у поговору његове друге књиге „Записи са малтешке хриди“, која је ових дана објављена у издању „Бранковог кола“, вечерас ће се новим стиховима поводом Свјетског дана поезије, а у оквиру „Пролећних Бранкових дана 2018“ представити публици у Градској библиотеци Новог Сада.

Након пјесничког првенца „Тунел“ („Бранково коло“ 2013.), који је овјенчан наградом „Стражилово“, Гаврићеви стихови из нове књиге пјесама, прије свега, доносе специфично искуство са Малте, гдје је пјесник, прије повратка у Бањалуку, радио као физички радник.

С тим у вези „Записе са малтешке хриди“ Грујичић директно повезује са поезијом српског пјесника Проке Јевтића (1886-1915), који је стварао под псеудонимом Нестор Жучни и који се у сличним условима својевремено обрео у САД, да би му у штампању пјесама новчано помагали Никола Тесла и Михајло Пупин.

Попут Нестора Жучног, како каже рецензија књиге, Гаврић пише о ропству које није никад укинуто и које је осјетио на сопственој кожи, бунтовно реагује на јадну позицију обичног човјека, уочава друштвену и политичку неправду те много тога још. Шта, међутим, сам мисли о темама које је описао у „Записима са малтешке хриди“ и какви су његови погледи на књижевност, Горан Гаврић Грга поводом нове књиге причао је за „Независне“.

НН: Да ли постоји пјесма коју сте написали а да је нисте осјетили на властитој кожи и шта мислите о пјесницима који не пишу из искуства него их хладноћа Сибира опчињава из топлих домова?

ГАВРИЋ: Пјесници који пјевају о апстрактним темама и далеким пространствима која нису посјетили а јесу предмет њиховог интересовања, ослањају се првенствено на знање. Прије свега мислим на знање стечено читањем. Велика стваралачка снага и умијеће су потребни да би једна таква писанија била убједљива и питка. Када сам почињао да студирам у памћењу ми је остала реченица једног професора који је рекао: „Драги студенти, немојте само проћи кроз факултет, пустите да он прође кроз вас“. Као стваралац, сврставам себе у ову другу групу људи, у пјеснике који инспирацију црпе директно од живота, од стеченог и проживљеног искуства, специфичних догађаја. То de facto значи да ова књига не би данас постојала да нисам скоро двије године провео на острву и пустио да оно својом културом, традицијом и начином живљења прође кроз мене и буде дио мога духа. Простим ријечима, ова књига проналази своје упориште у истини, као и остале пјесме које сам написао.

НН: Колико Вам је поезија помагала у животу да побиједите самога себе?

ГАВРИЋ: Помагала је и још то чини, јер и човјекова борба унутар себе траје колико и он сам. Кроз живот сам ишао линијом тежег отпора, тако је и данас, а поезија има то терапеутско и отрежњујуће дејство на душу која и јесте најважнија у цијелој причи. Пушта вас да се изјадате и исповједите, па вас вашом јадиковком оплемењује и лијечи, али само у случају ако је та јадиковка искрена.

НН: У пјесми „Пакт са главом“ описујете зашто сте се одлучили на повратак с острва. Да ли је поетичније тамо или овдје?

ГАВРИЋ: Прва збирка пјесама писана је у отаџбини, окитила се наградом, а у истом рангу је и емоција из нове књиге. Важно је на прави начин реаговати и надахњујуће моменте квалитетно преточити у пјесму, били ми у Сибиру или у Босни. „Пакт са главом“ је најдужа пјесма у књизи, а написана је у једном даху. Доноси велики набој и говори о томе да је тешко помирити срце и главу, удовољити једном а потпуно негирати друго. Такве ствари воде човјека у ћорсокак и сљепило. Да бисмо здраво функционисали морамо се подједнако ослањати на обоје. Мој повратак је ствар искреног родољубља, одрицање од новца и стерилног живљења, зарад душевног мира, топлине дома, породице и ствари које ме испуњавају у духовном смислу. Мада се у својој земљи борим за голу егзистенцију, не жалим и не кајем се због повратка, а наша трагедија је у томе што младе више занима како да бесповратно оду на Малту или било коју другу земљу.

НН: Попут „Тунела“, и „Записи…“ су објављени у издању „Бранковог кола“. Колико данас значи имати поузданог издавача?

ГАВРИЋ: Диван је осјећај када знаш да неко стоји иза тебе као писца, поготово када је то издавач који има дугу традицију и велику љубав према послу који обавља. „Бранково коло“ је и овога пута, не само у мом примјеру, поводом 194. годишњице рођења Бранка Радичевића, показало велику професионалност у смислу његовања пјесничких талената и објављивања пјесничких књига, што представља ријеткост, која је за сваку похвалу.

НН: Интересантно је поређење Ненада Грујичића Ваше поезије са поезијом Нестора Жучног. Да ли Вам је драго што ова књига освјетљава и његов помало заборављени животни пут?

ГАВРИЋ: Добар дио рецензије из књиге посвећен је управо овом пјеснику, чија су дјела након Другог свјетског рата пала под вео литерарног заборава. Из доста исцрпне и инспиративне Ненадове рецензије, која је могла да буде и предговор овој књизи, повлачи се паралела између ове и Несторове поезије, те се предочава сличност животног пута и пјесничких судбина. Свакако да ће моја радост бити двострука уколико читање ове збирке изазове интересовање публике за поезију Нестора Жучног, пјесника с почетка 20. вијека.

НН: Упоредо са књигом пјесама, објављене су и четири пјесме групе „Без рикверца“, чији сте пјевач и фронтмен. Какве су амбиције овог бенда и која је разлика писати поезију и писати пјесме за компоновање?

ГАВРИЋ: „Без рикверца“ је бањалучки рок бенд који ради искључиво ауторске пјесме без медијског наметања и жеље за популизмом. Екипа свира искључиво за себе и своју душу, са намјером да се појаве на неком од фестивала ауторске музике. Бенд је звуком остао у осамдесетима. На пољу стварања саме музике и проналаска властитог музичког израза треба још доста да се ради, као и на писању текстова за композиције. Као пјеснику који има објављене двије пјесничке књиге неупоредиво ми је теже писати текстове за музику. Стичем дојам да они, огољени од музике, остају сувопарни и немају пуноћу и умјетничку тежину као пјесме које су се нашле међу корицама. Музика својом атмосфером унапријед усмјерава тематику текста и на тај начин додатно отежава посао. У том погледу сигурно да ме чека рударски тежак посао, али оптимизам је присутан.

Милан Ракуљ

www.nezavisne.com

Оставите коментар

Ваша имејл адреса неће бити објављена Потребна поља су означена *