Човјек се није битно промијенио од неолита до данас. Хомо сапијенс је геноцидан. Он је уништио све друге врсте хомоноида које су постојале на земљи. Кроз цијелу своју историју хомо сапијенс је водио ратове од племенско-истребљивљачких, када је његова популација била мала а слободног простора на претек, па све до данашњих дана. Сукоб није стран том створењу. Он је саставни дио њега без којег не може. У почетку, хомоноида је било веома мало на читавој планети. Вјерујем да се знало десити да прође и по неколико мјесеци и година а да се не сретну два различита чопора хомо сапијенса. Зато када се сретну док једни друге не покоре, отјерају или униште, стати неће. Прве слике које се налазе на зидовима пећина су слике хомо сапијенса са оружјем у руци. У почетку је то била тољага а касније копље, лук и стријела, кратки па дужи мач, барут, оружје за масовно уништење, биолошко, хемијско. Без обзира што данас постоји довољно моћног оружја с којим се планета може уништи неколико пута тако да на њој ништа живо не остане, човјек га перманентно усавршава и производи.
Разлози за сукоб нису битни, нити су икад били. Први сукоби су се десили унутар чопора да се види ко је вођа или алфа мужјак, због ватре, жене, међе, религије, боје коже, идеологије, сексуалног опредјељења, једнакости и тако у недоглед могу да се набрајају, али суштински и једини разлог за сукоб који повезује све досад набројане разлоге, и који се налази у сваком од њих је интерес. Интерес! Материјални интерес, политички, религијски. Гдје год нема интереса, нема ни сукоба. Интерешџије су деструктори, док су слободни људи конструктори. Ову цивилизацију води олош – елита чији је једини циљ лични интерес којег постижу кроз сукобе, а крајњи производ свих сукоба је злочин.
За хомо сапијенса се каже да је најразумније биће на планети Земљи. Неки иду толико далеко да говоре да је Бог створио човјека по узору на себе. Могуће, али онда ко би желио да упозна тог Бога, и како би се провео на том састанку? Хомо сапијенс или човјек је и једино створење који убија своје младе. Примјер за то су логори за дјецу. А, лисица, животиња која је, како тврде, на нижем степену развоја, ако случајно страда у потрази за храном за своју младунчад, своје последње и атоме снаге потрошиће да се довуче до јазбине и њима донесе храну да не буду гладни.
Веома ријетки су злочини који се нису десили из интереса и такви су најгори од свих јер су се могли избјећи. Њихови починитељи су доказ да еволуција може да иде од неолита и у супротном смјеру. Такав један злочин се десио и у Босни и Херцеговини за вријеме посљедњег сукоба.
Многи људи су, како год их други квалификовали, као мудре, или као кукавице и дезертере, свјесни надолазећег ратног зла да би сачували своје најмилије и себе, у посљедњем тренутку прелазили мост, хватали последње возове, аутобусе или авионе и одлазили на сигурнија мјеста на којима су се припремали да када се сукоб смири врате и дођу на власт. А рањеници и борци се психички опорављају и проглашавају дезертерима.
Било је и оних који су у посљедњим тренуцима, из само њима знаних разлога ишли у супротном правцу и улазили у ратни вихор. Данас када би упитали такве који су преживјели зашто су то урадили, на тренутак би се замислили, застали, обично кроз смијех који прикрива сузе, прокоментарисали тај свој поступак називајући себе погрдним именом.
Сека је била увелико трудна, па су хтјели њих двоје младих да своју радост подијеле са родитељима те су се одлучили да оду у посјету, прво њеним, па онда његовим. Сека поред радости коју је хтјела да подијели са мајком и оцем, била и забринута за њих двоје јер је изгубила контакт с њима већ више од четрдесет дана. Вијести које су долазиле до ње су јој изгледале нестварне и немогуће. Није могла, нити хтјела да вјерује да је истина оно што је слушала на вјестима. Више ју је то подсјећало на неки роман или филм него на стварност. Возећи се с мужем у малом аутомобилу црвене боје, уских точкова с пак трегером на крову, поносом домаће индустрије, нису успјели да дођу до Секиног града јер се преко границе, која никада није била ту, даље није могло. Границе на овим просторима се веома лако, брзо поставлљају и мијењају, оне које се чувају су најлабавије, то су имагинарне линије раздвајања које важе само за хомо сапијенса и плод су његовог схватања појма слободе. За птицу, инсекта и друге животиње та линија не важи. Много важније, а никако чуване, су границе глупости, пристојности, мудрости, самопоштовања, толеранције. На тој тек изниклој, новој, назовимо, граници Сека је видјела наоружаног пријатеља из средње школе који јој је рекао да се у њиховом граду воде ратна дејства, да се даље се не може, јер није сигурно.
– Легендо, реци ми гдје су моји, знаш ли ишта о њима?
– Ништа, Секо, појма немам, ситуација се мијења из сата у сат. Знам само да центар гори, ево и сама видиш дим, чујеш пуцњаву и детонације.
– Гдје су твоји? – упита Сека.
– Смакли су се на село, тамо је мирно, све су наши. Него, зашто си долазила из Словеније?
– Бринем за родитеље, нисам им гласа чула четерес’ дана? И, трудна сам, па рекох, да их обрадујем.
– Жено луда, што си отуда долазила?
– Откуд сам знала да је овако?
– Незнање није исто што и невиност. Видим ти стомак, ‘ајде нека ти је са срећом! Шта је, дјечак или дјевојчица?
– Не знам, нисам хтјела да ми кажу.
– Је л’ ти оно муж?
– Јесте.
– Је л` наш?
– ‘Ајде шта ме питаш! Сви смо ми наши. И ти си се забављао с једном њиховом, ја сам вам писма преносила.
– Некад било, сад се спомињало. Да, сада се сјетих да ми је неко рекао одакле је, и да није наш. Него, сједајте у ауто и бјежите одавде. Ако вас ко пита, реци да сам вас ја послао.
– Добро, Легендо, хвала ти. Видиш ли некога од мојих, поздрави их, поручи им да сам отишла код свекра и свекрве док се ово не смири.
– Колико сам упознат, Секо, и тамо је опасно. Тај град је подијељен на лијеву и десну обалу.
– Ја сад немам куд, идемо, а ти се чувај. Сретно, Легендо.
– Сретно и вама, Секо.
Када су видјели гдје су дошли, и какву глупост су урадили, било је касно. Преко пунктова, рампи на име Легенде, уз поклоне, цигаре и пиће (које су понијели родитељима), дајући их полицији и војсци, некако су стигли касно у ноћ пред мужевљеву родну кућу.
Град из којег је био Секин муж, још није био у ратним дејствима, али је већ био подијељен, некад само ријеком, сад и етничком границом, на „наше“ и „њихове“, на лијеву и десну страну. У другом свјетском рату град је страдао у крвавим међуетничким сукобима. Стотине хиљада су завршиле у страшном логору који је био и за одрасле и за дјецу, затрте су цијеле породице. Никад нису ови с једне стране ријеке могли да опросте онима с друге стране који су их клали и одводили у логоре. У њима је та тињајућа мржња прерасла у привидну љубав која није трајала ни пола вијека, и сада се у времену нових рампи и пунктова трансформисала у обострано неповјерење, у страхове једних од других и у мржњу великих размјера.
– „Дошло је вријеме да се поравнају рачуни!“ говорили су становници с десне обале.
Свекар и свекрва се нису обрадовали кад су их видјели. Надали су се да су остали на сигурном. Само луд би дошао, говорили су им.
Несрећни што их виде, ал` опет мило им око срца јер су живи и здрави, а снаха још трудна, уздали су се у срећу и у Бога да им они с друге стране неће наплатити недјела њихових старих за које они нису били ништа криви. Уз свијећу и оскудну трпезу причали су о надањима да ће ово зло брзо проћи. Комшије су свраћале, муж се виђао са пријатељима из дјетињства, дани су пролазили у страху и неизвјесности. Да ли због стрепње и страха, да ли због мисли о својим родитељима, Секу заболи два мјесеца прије термина, поче да крвари. Свекрва је познавала жену која је радила у болници као бабица и послала је сина по њу.
– Она мора у болницу! Хитно! – рекла је бабица чим је видјела Секу.
– Гдје у болницу? Па, знаш ли гдје је болница? Taмо… Помажи ако Бога знаш, – кукала је свекрва.
– Знам, жено, ништа не могу помоћи. Крвари свјежу крв, болови у доњем дијелу трбуха, то је placenta previa. Опасно и за бебу, и за мајку. У таквим случајевима, прво спасавамо мајку. Само царским резом.
– Покушај, молим те, даћу ти све што хоћеш само спашавај!
– Немоћна сам, водите је у болницу, на пункту су људи. Немају душе ако је не пусте.
Пошто није било бензина нигдје у селу, свекар стави Секу на коњска кола. Кобилу и кола је узео од сусједа и повезе је према болници. На путу није било никог, улице су иначе биле празне тих мјесеци, у току дана само два до три аутомобила прођу и то претежно војна или неко цивилно које вози неко у униформи. Није дао сину да иде с њим, знао је да се син не би вратио.
Само свекар зна какве мисли су му пролазиле кроз главу.
– Само да ми је да прођемо кроз пунктове, у болници је другачије. Доктори су доктори, – говорио је себи.
Тјешио се да је радио с људима с оне стране, да је имао међу њима добрих пријатеља, сјећао се и приче својих родитеља на коју су били поносни да нико из њихове породице никоме од сусједа није наудио.
– Боже, спаси ми снаху и унуче, чисти смо ко суза, никада нисмо никоме нажао учинили.
Ако сију ватру, шта ће да жању? Договорићемо се, људи смо. Пустиће ме. Неће бити проблема, сам је себе разговарао.
Сека изморена од болова и страха, лежала је на деци натопљеној крвљу. На њој је била спаваћица мокра као да се купала у њој у ријеци. Прекривена новом плахтом цвијетног дезена коју је свекрва чувала у ормару када јој дођу син и снаха.
– Ево ћери, још мало!- храбрио је свекар.
Што се више приближавао мосту, уста су му се више сушила. Да се није возио на колима могло би се голим оком видјети на кошуљи како му срце скаче. У глави је на безброј начина почињао разговор са људима на пункту. Надао се да ће наићи на неког познатог. Кад му најцрње мисли дођу, онда каже себи: – Ма, можда прођемо и без проблема. Ипак, уман умног умије да разумије. И тако замишљеног, тргне га Секин тихи јаук.
– Ево, ћери, још мало. Тјешио ју је.
Корак кобиле му је био и пребрз, и преспор. Пребрз, плашио се да ли ће их пустити на пункту, па би то да одложи, а преспор јер би да се у корак створи пред болницом.
И, ево је рампа, пункт. Пет људи с пушкама у руци. Рат не би био рат да у њему свака будала нема оружје. Кад су се кола приближила пункту, свих пет војника је кренуло према њима. Човјек у црним чизмама, војним маскирним хлачама и полицијској кошуљи заврнутој до лаката иступи пред њега. Избразданог лица, велике главе, с дивљом од цигара већ пожутјелом, просједом косом, дежурни оштро упита свекра:
– Људино, куд’ си ти крен`о?
Свекар се прибра из својих мисли, прогура суву кнедлу кроз грло и одговори.
– У болницу. Снаха ми се порађа од јутрос, на зло се дало, крвари. Ко је овдје власт?
– Ја сам власт! – ћутећи приђе шпрајцу пун себе, стави своје велике шаке са жутим ноктима на ивицу кола као да је љекар, као да јој он може помоћи. Надви се над Секу и крупним, мутним очима, крвавим од алкохола, погледа лијево, десно, завири испод деке да се не кријумчари нешто.
– Дај да жену возимо џипом, – рече један од оне четворице.
Дежурни показа руком, и рече:
– Полако. Људ’но, како се зовеш?
– Највећа власт је власт над самим собом. Ако си власт, пусти ме, сваки минут је важан – молећиво ће свекар.
– Чујеш шта те питам! Ко си ти?
– Ту сам кућом неколико километара узводно. Радио сам читав живот у фабрици.
– Не питам те то, него ко си ти. Наш или њи’ов?
– Дајте људи, трудница је, пустите ме, тако вам Бога!
– Хммммм ха!- насмија се дежурни, важан и битан.
Свекар ћути.
– Дај личну карту, – рече дежурни свекру, погледа на ону четворицу и намигну.
Свекар извади танку смеђу књижицу од неколико листа са грбом Босне и Херцеговине на којој је писало златним словима Лична карта и пружи је дежурном.
Он узимајући личну прочита гласно презиме, име оца, и име. Подигну сe на прсте, као срећан што је он тај који доноси одлуке, затвори књижицу. Удари се с њом по тетоважи, том примитивном начину обиљежавања, а која се налазила на лијевој подлактици, и врати је свекру.
– Ово презиме ми нешто познато, некако ми пара уши. Не брини, нећемо ти ништа, само даље те не пуштамо. Окрени кола и вози назад.
– Господине, умријеће и она и дијете.
– То није мој проблем!
– Али ваша је.
– Курва јесте наша, али у себи носи ваше дијете. Вози назад!
– Немојте људи, ако Бога знате!
– Немој да то ми рјешавамо! Не прави гужву на рампи. ‘Ајде, бјежи ми с очију!
– Па нема никог, дајте размислите, молим вас. Даћу вам све што имам. Ево, ви је одвезите, ја ћу се вратити. Свекар гледа у осталу четворицу, и дјецу која су се скупила када су видјела да се нешто дешава.
– Немојте, па није она крива, а дијете још мање. Због среће и здравља ваших најмилијих, па само треба да притиснете тег и ја ћу проћи.
Дежурни кад схвати да оној четворици није право, да би мимо његове воље поступили, да губи ауторитет, зграби пушку и упери у свекра.
– Имаш десет секунди да окренеш кола и да се изгубиш. Иначе си мртав!
– Мртви смо нас оба чим ја окренем кола, заједно с њима двома, – свекар окрену назад и крену кући.
Кобила је рзала цијелим путем у повратку, климала главом, од амова свекар није видио да је и она сузе лила. Кад су одмакли од рампе није се знало ко више јауче, Сека или свекар.
Након неколико дана у канцеларији Мјесне заједнице у којој је био смјештен кризни штаб десне обале ријеке, дошло је тугом схрвани двоје људи, у дубокој црнини да траже дозволу да превезу ћеркино тијело у свој град.
– Ако не нађеш разлог за живот у рату, нећеш га преживјети. Више намам разлога да живим, – рече Секин отац.
– Немој тако. Ми који смо дошли, имамо обавезу да градимо и да нађемо смисао у будућности, – рече службеник у команди.
– Тешко оном који има здраве очи, а никад их неће отворити. Човјек живи онако како га живот води. Дуго сам мислио да сам одлучујем о свом животу, међутим, доста ствари се деси на које не можемо да утичемо, које те воде, а ти на то утицаја немаш. Говорили су ми да сам бунтовник, међутим ја то нисам одабрао. Критика и слободарско понашање нису бунтовништво. То је одраз онога, ако ниси с њима, против њих си. За кога да се борим? За симболе сумрака ума и разума? Против оца мога мртвог унучета? На страни оног што ми није пустио ћерку до болнице? Религија мора бити интимна ствар. Ако овакво друштво правовремено не уочи, не промијени своје неразумно понашање, и не хуманизује се, предстоји му неизбјежан пут у хаос, у жестоке сукобе, и на крају одлазак са сцене у историјски заборав.
Приједор, 08. 03. 2017.