Кo год купи моју књигу, његов сам писац. Јефтин сам, али тешка су времена за писце, треба и нас разумјети, каже Беким Сејрановић.
Једно од најпознатијих и најчитаних имена регионалне књижевности био је специјални гост Првог фестивала књижевности „Императив“, за који га вежу много дубље везе од оних на релацији писац-промотери.
Путник и модерни номад рођен у Брчком 1972. године, највећи дио живота провео је у лутању на релацији Норвешка-Балкан, а његове књиге “Дневник једног номада”, “Нигдје ниоткуда”, “Твој син Хаклбери Фин” и друга дјела изазивају једнаку пажњу на свим језицима бивше Југославије.
Беким је током гостовања у Бањoj Луци говорио о “Императиву”, књигама, књижевним и музичким утицајима, одисејама широм свијета и о томе зашто Норвежани не могу схватити дух Балкана.
Недавно си најавио да се опрашташ од промоција и дружења са читаоцима јер си „уморан од свега тога“, али ево гостовао си на „Императиву“?
– Погазио сам обећање, а разлог је само један, људи које стоје иза „Императива“. Са једне стране имам на “Императиву” и неку функцију умјетничког директора, где сам савјетовао око организације и концепта фестивала, давао препоруке за неке ауторе који су гостовали на фестивалу, учестовао сам на панелу око књижевности и положаја писца и слично. Са друге стране комплетна идеја овог фестивала настала је из мог дружења са Санелом Бабић и остатком екипе око удружења „Императив“, која је почела организацијом мојих промоција у Бањалуци са њихове стране и то је данас, прије свега искрено пријатељство. Генерално сам пристао и због чињенице да фестивал не личи на већину других књижевних фестивала, има занимљиве програме попут „Ноте и слова“, или креативних радионица за дјецу. Такође, сајам књига није превелик и не личи на вашар књига, већ на једно нормално опуштено дружење писаца и читалаца. Нека врста демифистикације писаца и писања, посебно жеље неких кругова да се од књижевности прави нека висока умјетност недостижна за обичне смртнике, што је мени у старту одична идеја.
„Императив“ је на неки начин доказ да људи ипак воле читати књиге?
– Лаж је да људи не воле читати књиге. Људи воле читати, јер књига не би опстала уз све модерне технологије да није тако. Само треба понудити нешто квалитетније од јефтине забаве, јер се данас сваки концепт умјетности покушава продати под плаштом забаве, што је по мени грешка и потцјењивање читалаца.
Рођен си на простору, где се писци често присвајају као „наши“ или „њихови“, најчешће од стране оних људи који књиге не читају. Чији си ти писац норвешки, босански, хрватски…?
Ко год купи моју књигу, његов сам писац. Јефтин сам, али тешка су времена за писце, треба и нас разумјети.
Некадашњи номади су ишли за плијеном или стадима, за чим се крећу модерни номади попут тебе?
– Исто као и стари номади. Само што се плијен данас зове новац, а писци се крећу трбухом за крухом. У том смислу смо стигли и у Бањалуку, јер смо препознали ново тржиште, које је занимљиво за књижевност, јер се налази на једном специфичном мјесту негдје између Београда и Загреба, а истоврмено гравитира једном и другом, те се мало такмичи са Сарајевом, и веома је отворено за сусрет са једним ширим књижевним тржиштем.
Масу читалаца интригира искреност у твојој прози на тему порока, сексуалности и породичних односа, уз неизбјежно питање: “шта је стварност, а шта фикција?
– Искрено, почела су ме нервирати питања на ту тему, због чега сам почео говорити, да је све истина. Пише у књизи, значи истина је (смијех). Мој живот и моје писање су испреплетени. За мене не би имало смисла писати да мој живот није у вези са мојим писањем. Поредим то са вајарством. Кипар мора имати неки почетни материјал, камен или глину, неку сировину из које настаје његов кип. Мој живот је за мене књижевна сировина. Узмем оно занимљиво, избацим оно досадно, убацим нешто што ми је занимљиво, како бих из те сировине извукао моје писање. Нешто слично Хичкоковом схватању филма као живота лишеног досадних дијелова, гдје уопште није важно, шта је тачно а шта није, ако је занимљиво за читање. Књижевност није математика, један плус један је два, много је то компликованије. Треба ми 500 страница да кажем нешто, а на крају нисам сигуран да ли сам успио у томе.
Са друге стране твоје писање посебно у “Твој син Хаклбери Фин“ дирљива је ода твојим књижевним узорима од Хуго Прата и Серђа Бонелија преко Хамсуна, Киша, Андрића до Марка Твена?
– Остало је то мало у другом плану због самог наслова, који је директан омаж Марку Твену и његовом чувеном роману, иако се кроз цијелу књигу провлачи нескривен омаж бројним ауторима које волим читати. Ернест Хемингвеј је рекао да су „Пустоловине Хаклбери Фина“ највећи амерички роман, с чим се слажем у великој мјери, али искористио сам овај наслов због чињенице да ја имам неку теорију у којој историју књижевности дијелим на два основна модела. Један је „Илијада“, а други је „Одисеја“. Гдје је „Илијада“ основа за неку врсту државотворних романа, који се баве великим херојским темама које постају национални канони, док је „Одисеја“ основа за неку врсту пикарских романа у којима главни јунак лута и среће се са разним догодовштинама попут Дон Кихота или Мистер Ноа. Очито је да је моје писање у водама „Одисеје“, као писање Марка Твена и да је лутање њихова основа, тако да чисто сумањам како ће се на моме писању изградити неки национални мит (смијех).
Колико је рокенрол утицао на твоје писање, јер у моментима твоја проза изазива исти ефекат као када се слушају рецимо „Тhe Clash“ или „Smiths“?
– У души сам и даље панкер. Иако се данас доста рјеђе враћам панку као музици, тај став побуне против естаблишмента и даље је остао доминатан у мом животу и раду. Албуми „Пакет аранжман“ или „Париз, Ријека, Тексас“, музика „The Smiths“ итд, за моје писање једнако су важни као Андрић или Хамсун. Моја генерација писаца рођених почетком 70-их, можда је и посљедња генерација, која се сјећа бивше Југославије и њеног економско-културолошког зенита у 80-им. Како је писац по вокацији носталгичар, јер пише у великој мјери о оном што је проживио и временима која су прошла, тако ће и моја генерација писаца заувијек бити дјеца Новог таласа, не само због директне употребе музике или стихова из пјесама тог времена, већ и због погледа на свијет која су усађена са естетиком тога доба и те музике.
Живиш разапет између скандинавског рационализма и балканског ирационализма. Шта настаје као продукт те везе?
– Добијаш моје писање. Ми схватамо њихов рационализам, али оне не могу схватити наш ирационализам, без обзира колико се труде. Они не могу схватити чак и наше псовке, које су увијек гениталије, глагол и чланови породице, што је њима неразумљиво, а о осталом да и не причам.
Разговарао Бранислав Предојевић
Чланак преузет са www.srpskainfo.com