„Свака бол се може поднијети ако је претвориш у причу.“
Хана Арендт
Књига “Моја прича“ Смиљане Моравац – Бабић, прва је књига ова књижевнице и уједно својеврстан епитаф њеном покојном мужу Јовану Бабићу, познатом новинару и књижевнику. Књига почиње причом о љубави и завршава опраштањем од те исте, јер је морао проћи један живот да би се завршила прича. С друге стране, све вријеме читања ове књиге читалац има осјећај да чита посљедњи помен умрлом супружнику, компензацију за изгубљену пуноћу живота, јер је писање толико грозничаво убрзано и директно да се губи осјећај било какве књижевне намјере, као да је ријеч о писању за голи живот. Као да умјетност још једном игра игру за опстанак: писати да би се живјело, дисало. Ипак, писање није нимало конфузно, нити двосмислено.
Смиљана Моравац – Бабић се за мужевљева живота слабо бавила писањем, али је интензивно учествовала у стварању његових књига као коректор и онај први важни читалац, који својим сугестијама често утиче на сам исход коначног текста. Интересантно је да у својој књизи наводи одломке из књига Јована Бабића, те вјероватно несвјесно кореспондира са његовом књижевношћу, како на интимном, личном нивоу, тако и на оном књижевном, интертекстуалном. Јован Бабић у њеној књизи остаје упамћен из перспективе љубавника, мужа, оца, пријатеља и напосљетку као писац каквим га нико други не би могао видјети и протумачити осим оног најближег, првог читатеља, који и сам постаје писац, под његовим утицајем или упркос њему. Смиљана Моравац – Бабић је својевремено писала поезију и прозу и то објављивала у часописима. Било је потребно више од двадесет година да се врати писању и то је учинила пишући ову књигу која као да јој је годинама „лежала на души“, јер је написана ријечима некога ко јасно види све поступке и намјере бившег себе, те се чини да је прича одавно настала, само је чекала тренутак да постане хомогена, заокружена цјелина.
Књига говори о животу, али тај живот за окосницу узима љубав према Јовану. Прича почиње управо почетком те љубави. Све остало је остало. Наравно, ахронијски добијамо увид у прошлост, али та прошлост није оно што чини „Моју причу“. ,,Моја прича“ је живот с Јованом Бабићем. Чини се да живот прије њега није постојао. Смјештајући крај приче недуго након његове смрти, тај живот као да застаје. Истина је да живот није стао, и да је свакако постојао и прије, али стављајући у књижевност управо онај његов дио који је провела с Јованом, књижевница нам поручује да се бајка, илузија или све оно што књижевност чини фантазијом, без Јована завршава.
Језик којим је књига написана је врло једноставан и огољен и баш због тога поражавајуће искрен, без намјере да задиви, али свакако способан да додирне, јер нико не остаје равнодушан пред исповјешћу без цензуре. Изгледало је да пишући ову књигу, ауторка покушава да се ослободи наратива који чине њу саму. Ти наративи никако нису свакидашњи ни уобичајени, нити је одлучност с којим их књижевница прихвата нешто што се среће сваки дан. Ако вам се учинило да ће овдје бити ријечи о још једној породици (не)срећној на свој начин, нисте се преварили. Бескрајно је много прича о томе, али је и непорецива истина да неисцрпна зачудност која се у њима налази. Давно је речено да ако хоћете написати добар роман, у његово средиште ваља ставити породицу, а породица на коју ћете у овом роману наићи је све само не обична породица, почев од њеног оснивања до развоја. Могуће је да све добре приче полазе из неконвенционалних породица, гдје срећа или несрећа нису релевантни појмови, већ управо њихова моћ за одржањем, упркос свој саблазни обичног свијета.
Одавно је скоро забрањено поистовјећивати лика и аутора, али у овом роману је немогуће причати о протагонистима, ако не спомињемо ауторку и њену породицу, па је због тога тешко овај роман жанровски окарактерисати. Он је аутобиографија, али је и много више од тога. Он је биографија једне љубави, једне породице, али и неколико држава, политичих система, он је свједочанство породичних вриједности, генерацијских јазова, дневник једног писца, тестамент. Овај роман приказује стварност из различитих углова, не губећи ни у једном тренутку смисленост и повезаност ствари, као да је живот ништа друго него мозаик различитих судбина и логичких веза.
Неправедно би било искључити мотивацијску потку овог дјела. Док смо у овом вијеку навикли куповати књиге о самопомоћи, тражећи тачан рецепт како превазићи одређени проблем, заборавили смо да књижевност сама по себи доноси безброј рјешења, јер свако у књизи проналази одговоре на баш оно што га мучи. Смиљана Моравац – Бабић је својим ликом и дјелом показала колико невјероватних улога може одиграти неко у само једном животу, једној причи, једној перспективи. Ова књига нам говори о томе колико је моћи у нама, која зависи само од нас. С друге стране, она нам говори како свака прича или ако хоћете живот, зависи само од наше интерпретације.
Мариана Седић