ЗРЕЛИНА ПЕСНИЧКОГ ПРВЕНЦА*
Постоје песници који израна покажу велику зрелост, па у адолесцентским годинама изразе зачуђујућу супериорност у стварању песничких слика и призора. То је она рембоовска генијалност која у исти мах слави поезију и одриче се ње саме. Када је напустио писање песама у својој седамнаестој години, Артур Рембо се у Африци посветио трговини кљовама и оружјем, и што би се данашњим сленгом рекло, био изузетан бизнисмен. Јавља мајци да је купио шеснаест црнаца да га на раменима под шатором носе кроз пустињу Арар.
Песнички првенац Милоша Пуђе, Колска игра, доноси песнички таленат који сија старачким искуством, односно, из рукописа избија симбиоза poete vatesa и poete doctusа, младога човека са прекогнитивним (пророчким) моћима и, у исти мах, веома ученог и образованог, са видљиво присутном ерудицијом, нарочито из сфере старогрчке и староримске митологије, и књижевности уопште, а тиме и из побочних интелектуалних светова који врхуне својеврсном филозофском светлицом.
У овом рукопису избија и она чувена хераклитовска синтагма „певање и мишљење“, касније импрегнирана виђењима Хелдерлина, Ничеа и Хајдегера, уз истоветни наслов есеја нашега Светозара Марковића, синтагма која представља манифест у малом. Ако песник не уме дати „тачну слику мисли што спиритуалнијe“, написао је имењак младога Пуђе – Милош Црњански, тада остаје огољена мисао без песничке слике. Подупирући Црњанског, дакле, може се начелно казати да без космолошких и апокалиптичких визија које би поезију учиниле метафизичком, тешко је говорити о богатој мисаоности. Све то синтетише дионизијско и аполонијско осећање живота и света.
Срећом, код младог Милоша Пуђе повремени филозофски вокабулар и с њим прирођена мисаоност импрегнирани су одјеком звука у стиху. То у песничким облицима што већ по својој вековној форми (сонет, на пример) носе звонколику музику ствара услове да се, у конкретном случају, угради матерња мелодија језика, која ће песничком тексту дати печат аутора. Уза све, овде превладавју душевне мисли и слике, и то овај рукопис, поред осталога, чини песничким.
Прва књига Милоша Пуђе на махове дише миљковићевским крвотоком са повременим призорима дантеовске провенијенције или, пак, призорима које делом налазимо и на Гојиним сликама. На мотивском плану, миљковићевске слике огледају се понајпре у честој појави, на пример, птице – симбола душе, везе између неба и земље, божанског и људског. Сетимо се стиха Бранка Миљковића из песме „Комета“: „Добро вече, птицо лепа, несрећо!“
Симболика птице, иначе, креће се у распону од симбола интелектуалности (разума) и симбола љубави (телесне и божанске) до симбола божанске узвишености и бесмртности, и симбола либида који рађа телесни живот и путем логоса духовни живот. Милош Пуђа пева: „У уму је птица“, „На земљи се птица кадикад сјети / Да извитопери сунце“, „У инат вјетру заборавиш птицу“, „Сад само слух слику о птици ствара“, „Онаква си, птицо, каквом те схватам“, „Једна је птица кроз маглу пролетјела и остала птица“, „Та птичурина којој су перја као крљушт“ и други примери.
Нагорњавање танатоса и ероса указује се као динамички принцип ове поетике. Смрт је симбол пролазног и уништавајућег аспекта постојања, али и предуслов вишег живота (духовног) на новом нивоу, иницијацијски напредак: Mors janua vitae (смрт доноси живот). „Изникло у змији изгори“, пева Пуђа, где змија, за разлику од птице (неба) представља земљу.
И назив књиге, „Колска игра“, да не заборавимо то нагласити, носи у себи јака и скривена значења. Коло (cirkulus – обруч) јесте енергетски круг, знак људске егзистенције. Као симбол сунца, коло представља круг рођења и смрти, вечно враћање и трајну непостојаност. А у другом делу синтагме, наилазимо на – игру, која је живи симбол смрти, односно, симбол борбе против смрти, симбол дијалога човека са невидљивим. Прецизно – то је борба сила живота са силама смрти. Оваква поставка призива антлогијска дела и песничка имена из удаљених епоха и различитих поетика, која у себи носе изворе и одговоре на ову тему, пре свега – Библију и свете књиге других религија. Али и, сасвим конкретно, песнике којима су посвећене неке од песама у књизи, или су њихови стихови мото тим песмама. То су песници из других језика којима Пуђа влада, на пример, из латинског језика Катул или из француског Рембо.
Релативизација времена и простора пружа суматраистички поглед на свет и отвара неслућене стваралачке могућности. И препотопске и ововремене слике постају актери једне трансцеденције која не зна за границе. При том, на занатском плану, Пуђа се лаћа и класичних форми, чак и сонетног венца, настојећи да свој поетички концепт тако додатно учини што одрживијим. Све то даје му већу снагу у надвременом кретању кроз неслућене просторе, уз помоћ богате и разорне имагинације. У математици постоји имагинарна величина, али величина која није реална. За разлику од математике, у поезији све што настане као плод имагинације представља живот песме, њену реалност, онтолошку независност – биће језика.
Појава овог песничког првенца сасвим се издваја из мора истоветних, помодних и често површних поетских записа који су преплавили књижевни и новомедијски простор, не само на српском језику, већ на планетарном нивоу вавилонске куле. Значај овог првенца огледа се и у томе што потпуно надилази генерацијски стандард и указује на стару истину да добра поезија не зна за године, не прихвата поделу на старе и младе. Милош Пуђа напросто је Песник, а све остало припада људској трошности и таштини, материјалистичкој анималности и прождрљивости.
Импонује зрелост првеначког песничког рукописа Милоша Пуђе. Пожелимо младом песнику да траје кроз време и не одустане од неговања сопственог песничког талента духовном дисциплином коју називамао дар за дар (ултрасвест о дару). То јест, да препозна и изгради у себи таленат за одржање сопственог песничког талента на јавној сцени која обилује непрестаним и разним искушењима и прелестима у опасном присуству тек на трен примирених сцила и харибди. Сопствени таленат се не сме издати, јер он представља видовити ерос бића у времену. Издаја доноси кризу, депресију и пад. Песнички језик је неуништив и вечан, заснован на особеној врсти надахнућа у матерњем језику. Поверујемо у дивно чудо одисејског путешествија, у лепоту која побеђује и осваја ново поље слободе.
Ненад ГРУЈИЧИЋ
*
Поводом обиљежавања четрдесете годишњице штампања и четвртог допуњеног издања књиге пјесама „Матерњи језик“ у Галерији „Сретен Стојановић“ у Приједору, 26. јула ове године, аутор Ненад Грујичић, познати пјесник и писац поријеклом из Приједора, приредио је велико изненађење присутној публици, приједорској и укупној јавности тиме што је младом пјеснику из Гомјенице код Приједора, Милошу Пуђи (рођ. 1999), изненада уручио прве примјерке његове збирке поезије „Колска игра“ која се појавила у издању Бранковог кола, са Грујичићевим уредничким и рецензентским потписом. То је у исти мах био и званични позив тек дипломираном гимназијалцу, талентованом поети Милошу Пуђи да наступи на 47. Бранковом колу које ће трајати од 7 – 17. септембра. Милош Пуђа је досад најмлађи пјесник који је објавио књигу у чувеном Бранковом колу.
Уз рецензију Ненада Грујичића, наша редакција, у виду честитке за објављени првенац, прилаже и двије пјесме нлађахног Милоша Пуђе, које су му у рубрици Прворијек обајвљене у другом броју штампаног СРП-а.
НЕВИНОСТ ЛЕДА
Колико си дуго пловила ли само,
Док те струје нису у плићаке свеле?
Колико си пута покрила је, тамо?
Колико су суза очи те нанеле?
У полусмрзнутом јарку сада лежи,
На прелазу двају врло тихих ноћи,
Спокој месечине из ње ни да бежи,
У хладном шанцу њој заспале су очи.
Јутро свиће лако, уснула лепото,
Међу звезде бледе, горе, сада гледа,
Ти вечном младости, дете, си проклето.
Душа утопљена, под свеж покров леда,
Није се питати битисања смела,
Вечно сада снева — лепота јој цела.
ЦИРКУС
Моје сте, прелепо цвеће. На вама завиди свако,
Но они волети неће ко очи лупешке моје,
Ни тело вам ваше кратко, ни како вас мишљах слатко
Ни где вам корени стоје.
Да Сунца се ломе о ваша сеновита тела бела
И сневно да дрхти листје, ударићу струне лире:
Двадесет у врту сте две,
Где жабе спарене круже и цифре ко крила шире.
Вилене вам очи наше – до руже и од жабе,
Смелих их двадесет плеше и двоје,
Чекајте ме, жабе и ђуле,
Да коло је у двадесет и троје.
Прелепо сте, цвеће моје.
Прелепо сте, цвеће моје.