Последња реченица из романа Данила Киша “Башта, пепео”: “Господе, како се овде брзо смркава”, поменута је у многим приликама, али мора бити поменута и у овој, када је реч о захтеву низа бошњачких организација да се забране дела Данила Киша, најпре роман “Пешчаник”, и Петра II Петровића Његоша.
Сумрак читалачког ума природан је узрок захтева да се забрањују књиге, и то поготово у времену када ауторитарне тенденције постају баук који кружи Европом и изван Европе, док простор који је у дугом трајању модерне историје припадао књигама све више припада таблоидима у корицама књига. Сумрак читалачког ума указује на опадање друштвених способности разумевања постојећих околности и обликовања нових идеја, нових вредности и нових снага које се могу суочити с многим кризама, али најпре с кризом смисла и с кризом укуса.
Позив на забрану књига увек претходи позиву на забрану људи. Нису, међутим, никада проблем књиге, проблем је то што неки људи – данас, нажалост, нимало ретки – не читају књиге, или то што читају само једну једину књигу, свеједно коју. Ако не читају ниједну књигу, они постају истински губитници модерног доба, који у пејзажима потрошачког обиља пребирају за оскудним и све краткотрајнијим изворима самопоуздања, личне и социјалне стабилности, задовољства и испуњености. Ако читају само једну књигу, што је друга крајност модерног изазова, онда постају заробљеници пројекције на којој се та књига заснива. Та књига постаје једина истина, а могућност да се она продубљује или преиспитује остаје трајно ускраћена. На другој страни и од укинутог читања и од ума заробљеног у коридорима једне књиге остаје радост читања, откриће авантуре у просторима текста и смисла, могућност да се у књижевности препозна интегративни модерни медиј дубљег разумевања и стварне независности.
Нема, разуме се, никаквих проблема са Кишом, ни са “Пешчаником”, постоји проблем само са онима који верују да се књиге читају забранама, а права штите укидањем слобода. Та вера има најснажнијег савезника у прилично раширеном и у популистичким временима оснаженом ставу да постоје неке социјалне, политичке или идеолошке вредности које су изнад литературе, па самим тим књижевност мора да говори у њихово име или да заћути заувек. Као што мора да порекне снагу сваке забране или улогу било ког табуа, књижевност мора да буде насупрот свакој политичкој коректности и независна од сваке више силе или државног, националног или верског, или ма ког другог разлога због кога би свој суверенитет разменила за границе допуштене и надзиране слободе. Чак би се могао успоставити принцип асиметричне аутономије књижевности: књижевност може да преиспитује сваку политичку, социјалну или идеолошку пројекцију и да доводи у питање сваку канонизовану истину, али мора да одбаци било какав спољни, поготову политички интервенционизам. Таква асиметрија у односу књижевности и великих прича модерног доба проистиче из саме идеје слободе, без које књижевност нема ни снаге, ни ауторитета.
Два су најчешћа извора цензуре и забрана. Једно је инфантилно уверење да се спознаја може укинути забраном. Као што деца верују да свет не постоји када зажмуре или прекрију очи, тако и читаве заједнице, а поготово њихови моћни ауторитети, понекад поверују да истине које нису лаке или пријатне неће постојати ако буду протеране из јавног поља. Тиме се, међутим, само одлаже час коначног сусрета, а непријатност постаје све израженија, доводећи друштво у стање темељног квара и апсолутне штете. Друго је уверење политичких или других моћних ауторитета да су они поседници једине истине, па је самим тим њихово природно право да заштите друштво од дијалога и сазнања, чињеница и преиспитивања. Појављујући се као власници и арбитри истине, ови ауторитети никада се не задовољавају само тиме да канонизују истину у чије име говоре, они увек канонизују и сами себе као једине представнике истине.
Књиге се, међутим, тако не читају. Злодела у политичкој или историјској стварности нису настала због књига, него због конкретних идеологија, политика и људи. Они који захтевају забране књиге, мотивишући се политичким разлозима, увек пропуштају да одговоре на једноставно питање: како то читајући исте књиге једни људи не чине никаква зла дела, док други људи лако посежу за њима? Ако би се књиге читале из перспективе политичке коректности или тренутно доминантне политичке идеологије, онда од историје светске књижевности, сведене на неколико наслова без икакве супстанце, не би остао камен на камену. Тако би Хомер страдао због слика суровости и лукавства својих јунака, час богова, час људи, због слика насиља и нефункционалних породица. Од Шекспира не би остало ни трага, јер у његовим драмама има превише крви и насиља, сплетки и опакости, убистава и на све спремних побуњеника. Достојевски никако не би био прихватљив пример, јер у његовим романима има сувише неосуђеног порока, а поготово би био неприхватљив однос његових јунака према овлашћеним службеним лицима. Или пак Толстој, који би могао да буде осумњичен и због тога што у руском роману користи превише француских речи, али и због тога што “Рат и мир”, исцрпно приказујући рат са Наполеоном, одвише велича славу руског оружја и руских војсковођа. И да не дајемо више идеја, отпор према читању постао је сувише снажан, а политички прагматизам, коме је све дозвољено, постао је у тој мери разобручен да нема средства кога се неће подухватити макар интерес био готово незнатан. Јер и само потискивање књига из јавног простора јесте један облик њихове забране.
Спискови за забрану, независно од времена у коме су настали или од околности које су их подстакле, имају једну трајну особину: није их лако започети, а када се започну, онда им нема краја.
“Не веруј пророцима – јер ти си пророк. Не буди пророк – јер твоје оружје је сумња”, каже Киш у “Саветима младом писцу”, који почињу категоричким захтевом: “Гаји сумњу у владајуће идеологије и принчеве”, да би се потом затражило: “Не веруј у утопијске пројекте, осим у оне које сам ствараш”. Киш је недвосмислено знао да је аутоцензура опаснија од саме цензуре: “Борба са цензуром је јавна и опасна, стога херојска, док је борба са аутоцензуром анонимна, усамљеничка и без сведока, стога у субјекту изазива осећање понижења и стида због колаборационизма”. Дефинишући на овај начин цензуру и аутоцензуру, Киш заправо говори о очувању супстанце саме књижевности. Док цензура привремено потискује књижевне вредности, аутоцензура то чини трајно, не сузбијајући само слободу израза већ вредности умногоме чинећи немогућим.
Ауторитарна популистичка интернационала, која је у наше време постала једини глобални политички процес, изразито погодује захтевима за забрану и притисцима, размаху цензуре и паду у сужањство аутоцензуре. Ауторитарна моћ увек почива на страху, док је популизам незамислив без контроле и надзора над друштвеним темама и уметничким истинама.
Управо у Пешчанику Кишов приповедач говори: “Фанатик свој случај претвара у свето правило, у закон, у заповест Божју”. Постајући од власника једине истине њен овлашћени чувар, фанатик у забранама препознаје последње средство контроле. Ако се сагласи са тим захтевом, друштво бива више оштећено од уметничког дела изложеног цензури.
Чланак преузет са www.blic.rs