Драги посјетиоци нашег сајта,
част нам је да Вам представимо хвалевриједан издавачки подухват на који се у години за нама усудило Удружење за филозофију и друштвену мисао из Бања Луке. Излазак Јасперсових Шифри трансценденције свесрдно је помогао Антикваријат Рамајана, у чијем објекту (Алеја Св. Саве 70, Бања Лука) можете набавити (или наручити преко њиховог сајта www.antikvarijatramajana.com) свој примјерак. Заинтересованима више података о заступљеној материји може дати преводилац и аутор предговора Миодраг Живановић чију уводну ријеч преносимо у цјелости.
ПРЕВОДИЛАЧКЕ МУКЕ ПО ЈАСПЕРСУ
Књига која је пред нама, садржи осам посљедњих предавања што их је Карл Јасперс одржао на Универзитету у Баселу, у љетњем семестру 1961. године. Ова предавања дају нам на увид темељне Јасперсове ставове о феноменима егзистенције и трансценденције. Објављена су у првом издању R. Piper & Co Verlag у Минхену 1970. године, као транскрипти, боље речено као стенограми изговореног. Носе наслов “Шифре трансценденције” (Chiffren der Transzendenz). Јасперс је умјесто правилног термина Chiffren употребљавао Chiffern и њемачки издавач је ауторов термин у цијелом тексту оставио недирнутим, сматрајући да инверзија два слова (или два гласа) вјероватно има неко дубље значење.
Пошто је ријеч о Јасперсовим говорима, односно, предавањима in vivo, у текстуалном смислу о стенограмима, на више мјеста се поједине мисли понављају, неке реченице су скоро недовршене, неке су тек асоцијација… То је нешто сасвим непосредно и животно. У име те животности, у преводу нисам чинио никакве озбиљније редактуре, хтијући, колико успијем, да то, све скупа, исто тако звучи и на нашем језику. Понегдје сам, због тога, користио у већој мјери оно што се назива преводилачка слобода. Или, слобода превођења. Узмите како год хоћете.
Текстови Карла Јасперса су и иначе тешки за превођење. Реченице, а каткад и саме ријечи, су изломљене, често пресијецане разнородним умецима, чини ми се да су доиста ломне. Но, таква је и Јасперсова мисао. Управо, ломна. А у тој ломности, рекао бих у пукотинама самог мишљења, појављује се и оно другачије: сасвим кратке, јасне реченице што садрже тек двије или три ријечи. Унутар ове амплитуде, између комплексног и једноставног, обликују се Јасперсова мисао и њени искази.
У језикословном смислу, Јасперс често користи конјунктив и пасив, што није толики проблем у превођењу колико нам показује да је ријеч о именовању ствари и догађања која нам нису тек тако при руци, која су непрепознатљива на први поглед и о којима, неријетко, више слутимо него што их можемо (спо)знати. Због тога је аутору блиска и учестала употреба метафоре. Јер и метафора, прије свега у својим филозофским значењима, доминира онда када о свијету, о животу, не можемо говорити директно, непосредно, већ путем метафоре која је знак нечега што је и самом себи тек знак. Како научавају филозофи, то су они посебни случајеви када нам се бит и смисао живљења удаљавају, замагљују, када нам ствари отплављују и када више у било шта не можемо бити апсолутно сигурни. Отуда, метафорични искази су заводљиви у истој оној мјери у којој су и нејасни. Дакако, нејасност овдје није хендикеп већ битна карактеристика – уз све друге – припадна мишљењу самом.
Карл Јасперс такође често употребљава претерит. То је глаголски облик сличан нашем имперфекту (бијах, бијаше…), али се данас користи изнимно ријетко и чак се третира као архаизам. И у њемачком и у нашем језику, супститут је перфект (ја сам био, ти си био…). Зато сам Јасперсов претерит преводио углавном перфектом, а имперфектом само у оним случајевима када сам, руковођен искључиво сопственим осјећајем, сматрао да би перфект био мање коректан или да не би у цјелости изражавао конкретни контекст. Поменути осјећај условио је и то да сам знане глаголе који завршавају на –ieren, преводио овако: realisieren/реализирати, konstruieren/конструирати итд. То је ближе изворним аспектима а сасвим згодно пристаје и нашем језику. Иако се овдје не ради о словенским коријенима, већ о глаголима француског поријекла, који су као такви преузети у њемачком, поменуто пристајање има смисла управо по томе што се у принципу ово –ieren подудара са -ирати. Овдје бих додао: код Јасперса је честа и употреба партиципа презента. Код нас се овај партицип уобичајено преводи уметнутом односном реченицом, што само по себи производи гломазност исказа. Али, тако мора бити.
И још једна напомена: неке од основних појмова текста који је пред нама, писао сам, у овом преводу, каткад великим, а каткад малим почетним словом (битак, егзистенција, трансценденција, бог и др), зависно од употребе у конкретним случајевима. Надам се да ће читаоци видјети да је за овако нешто можда било довољног разлога.
У свему претходном је темељни извор мојих преводилачких мука. Дио тих мука предочен је и у коментарима и напоменама које сам дао уз свако од ових осам предавања Карла Јасперса. Управо по овим коментарима, ово није само превод. Можда је ријеч и о мом скромном покушају разумијевања и тумачења основних идеја нашег аутора, али и њиховог дотицаја са оним што се данас збива у постфилозофској ситуацији. Дакле, покушао сам немогуће, да из језика, из значења изговореног, понудим не само превод (превод може бити и овакав и онакав), него и ону ауру Јасперсове мисли која више обасјава наше осјећаје него ли наш разум. На то је упозорио и Ханс Санер, у кратком поговору њемачком издању, наводећи да ова Јасперсова предавања нису толико битна по информацијама које је он дао својим студентима, колико по начину на који је изложен њихов садржај. Отуда, моји коментари. Њихов домет је, дакако, тек онолики колике су моје способности. Дакле, скроман.
Наравно, нисам сигуран да ли сам свим претходним, садржаје што су пред нама, бар донекле приближио читаоцима. У тој и таквој личној несигурности, предајем ову књигу на употребу.