(Запис са Атоса)
Светогорје, јуна 2003.
Тај неодређени осећај страхопоштовања, проткан
тиханом слутњом о властитој недостојности
пред оним што је невиђено већ, сâмо, од гласова
нечујних истаче се, из прича које се немушто таложе
у сопство, чини се јадашним кад из камена уграђеног
у зиданице смотре ме погледи којих одавно нема,
ал’ неприкосновено чине ме својим.
ОД БЕОГРАДА ДО ИВАЊИЦЕ
1.
Београд напуштамо иза поноћи. Лежерно равнодушни за све што наступајући дан донеће разбуђеном граду. Пусте улице купају се у јаловости светлећих реклама и јавне расвете. Уличне фасаде, дубоким сном заогрнуте, безизражајно зуре у случајне таксије који прошивају дубоки ноћни мир. Тек на аутопуту, код Бубањ потока, наплатна рампa има изглед звезданог роја усутог из тмастог неба које ту и тамо шарају ласерски снопови са бензинских пумпи. А онда склиско урањање у полутаму таласасте Шумадије.
2.
Из бесаног сапутничког дремежа будим се усред куполастог каменитог побрђа обасутог јутарњим сунцем. Македонија, негде између Скопља и Велеса. Вардарска долина. Сензор термометра већ показује спољних 33 Целзијуса, а игла на брзиномеру шета између допуштених 110 и 150 км. Асфалтна трака вијуга кроз побрежје и могла би да буде било где да није ту где јесте. Кад сам прошли пут пролазио овим крајолицима ни у сну нисам могао помислити да ће они за мене једном бити иностранство, што сада и није од неке посебне важности, али побуђује благу носталгију за временима без подозривих цариника и полицијске евидентуре, и нелагоду због сулудих времена која још увек трају. У сваком случају, ствари никад не стоје онако како нам се први пут указују.
3.
На граничном прелазу Евзони, код Ђевђелије, на грчкој страни, померамо часовнике за један сат унапред. Грци се држе уобичајеног мерења тока времена. Оно што опет изазива горчину у устима су двоструке рампе: за путнике из ЕУ и за оне остале. Сегрегација на први поглед. Макар и формална, показује ко из ког тора долази, што и није нека несрећа кад вам разумљивом српском језику полицајац на рампи објасни да је смена службеног особља и да мора да се чека.
4.
Што смо ближе Солуну, јутарња саобраћајна гужва све више успорава вожњу. Колоне аутомобила, семафори. Са обе стране цесте стоваришта, фабричке хале, стамбене уџерице. Збрка предграђа, у којој метропола даје одушак својој унутрашњој строгости, која опет, зато што је формална, кроз предграђа очитује своје наличје. У даљини, модрина залива руби се обрисима града који нас усисава попут прашине. И онда се топи. У прамичке неба закачене о кровне венце вишеспратница нанизаних у коридор улице…
Напокон, седамо за овални сто прекривен зеленом чојом на коме су уредно сложени неотворени шпилови карата, у празној уличној коцкарници, недалеко од Светогорске канцеларије. Наручујемо хладно пиво и чекамо да стигну визе. Тричав разговор одражава умор од пута и нестрпљење. После наште срца испражњених по пар боца за непун сат времена стижу визе уз ликујући коментар да је Италијана, службеник, Грк, позвао да опет дође за десетак дана…
Поново узапћени у неспутану приватност свог аутомобила, упућујемо се, кроз уличну гужву, пут Кавале. Стани, крени – крени, стани. Солун, илити Тесалоники, је град-лука препун градитељских остатака из византијског и турског времена, који, утопљени у море фриволне архитектуре новијег доба, искрсавају, ту и тамо, на пречац, и у уличној вожњи дођу, некако, као бљесак прошлости која игнорише пролазност ствари. Не смета што су скорашње и нове куће налик једна другој као јаје јајету, већ што делују картонски као позоришна сценографија у представи на којој се ништа не догађа, а ипак се догађа: једна те иста врева, над којом се уздижу вишеспратне торте сачињене од редова балкона и прозора, зачињене апликацијама на постмодерну: структуралне фасаде са пуним исквадрираним зидовима каскадираним по рецептури светских часописа. Меланж људског проклетства и помодности у коме импровизовани локали, у приземљима древних градитељских замисли, отворених врата, у полутами сводова од пуне опеке, нуде аранжирано цвеће, постере, џинс и сочно воће.
5.
Споро, као пуж, измичемо загрљају метрополе. Што даље од центра, све више у збрци путоказа и посленог света. Град се измагљује и пут нас уводи међу плантаже маслињака, винограда и кајсија. Халкидики. Пут за Ставрос. Кратка распра о мору с леве стране, уз припомоћ географске мапе: Лагадинско језеро, Бешичко. Сунце је ујарило. Асфалтна трака ласка. Благим завојима, путним ознакама. Онда, на 110 км од Солуна, скрећемо удесно. Цеста врлуда обалом мора које се намрешкано у недоглед изастире наливајући врхове четинара избљесцима сунца. Дан је дуг, а циљ све ближи. Мирис боровине у ваздуху голица ноздрве и надокнађује скерлетну неприступачност увала и затона. Спуштамо се на разину мора. Коридор од оцвалих леандера дуж пута, разгаљује и навешћује питко осећање неодлучности да се буде тај који јеси, почашћен прошлошћу у којој учествујеш пореклом, на трајан и неисказив начин.
6.
Каково. Украј цесте скромна табла: Метох Хиландара. Пред широком отвореном капијом заустављамо се у хладу кестена, уз ограду од укрштених облица. Иза ограде стругара. Све, у разбокореном миру од кога би глава да залебди у јунском небу, без трачка облака. Упућујемо се каменом поплочаном стазом оивиченом затрављеним површинама са, ту и тамо, груписаним бокорима олеандера, боровима и жбуновима пуним ружичастих гроздастих цветова, ка убељеној једнокуполној црквици, издигнутој увис, на повиши подзид од нетесаног камена, до које се стиже измеандраним степеницама са дрвеном оградом, усеченим у страни. Одасвуд одише тихост и питка заталасаност терасастог залеђа. Нема се времена за хитњу, и средовечан посленик, кога затичемо како погнут поправља газишта од ломљеног камена, рукавом брише зној са чела, тражи опроштај зато што је сам и нуди окрепу на доксату оближњег конака, мед и по чашицу ракије.
А метох у Какову, каже прича, Хиландар је добио на поклон. Извесни моћан и богат Турчин није имао порода. За помоћ се обраћао хоџама, шаманима и сибилама, Грцима и Јеврејима, али без успеха, све док не чу да у Хиландару расте лоза из гроба светитеља и да од тог грожђа, уколико се не сумња у хришћанска чуда, пород се свакако добија. Затражи Турчин грожђе од монаха и добије га уз упозорење да се мора држати молитве и притом мора да верује. Да га жени и, поштујући хришћанска правила живота, добије сина. Кад му се син замомчи доведе га у Хиландар да га замонаши. Како му је био јединац, игуман му да опрост. У знак захвалности Хиландару дарује велико имање, 1500 хектара шуме и оранице, звано Каково, о чему сведочи и оригинана тапија из 1585. године, која се чува у хиландарском архиву. А у тапије се не сумња.
7.
Јерисоу. Туристичко месташце на источној обали Халкидика, на самом прагу Свете Горе. Распитујемо се, по упутствима из Београда, за полазак брода ка хиландарској Арсани. Сазнајемо, брод полази сутра ујутру, али из Уранополиса (Небеског Града), са западне обале. Овога лета, источном страном полуострва се не плови!? Одлучујемо да преноћимо у Јерисоу. Хотел је на обали. Прима нас домаћица која је Бугарка и понешто зна српски.
На први поглед, мало шта од оног што смо чули о Јерисоу, или прочитали, још важи. Све што је остало од негдашњег рибарског насеља је мало бродоградилиште на крају недогледног пешчаног жала у коме се и данас граде бродице и барке од дрвета, на начин како се то радило и у давнини. Неколики започети бродски костури на навозима то несумњиво сведоче. Али ништа од реторике средњевековне романтике. Невелико насеље које чине једноспратнице пружило се дуж пешчане плаже од које га улица дели. У приземљима, таверне, ресторани, продавнице колонијалне робе и туристичке опреме. Годишњи календари за 2004. годину, олимпијску: репродукције еротских поза са античке грнчарије и византијских мозаика. На спратовима собе за издавање, апартмани. На плажи, у песку, скрпљени, импровизовани кафићи са наткривеним терасама где уз заглушне светске музичке хитове послужује се ледено пиће. Глобални свет у свом формалном облику. О драхми ни реч. Пред одлазак на спавање, падају ми на памет Гетеово Путовање по Италији и Т. С. Елиотов Бернт Нортон, онако узгред, да се подсетим, и не двоумим, у ком се времену налазим.
8.
Јутро уочи Свете Тројице, илити Духова. Врелина јучерашњег дана још није јењала, а нова већ пристиже. Пакујемо ранчеве које ћемо понети на брод, и даље, пут давности која је на домах руке. Нео Рода, Трипити, Уранополис. Двадесетак минута лежерне вожње. Успут, аутокампови, хотелски комплекси са базенима. Спуштамо се главном улицом, која је толико широка да се аутомобили мимоилазе само на раскршћима. С лева и десна, типичан грчки урбани миље: таверне, продавнице свега и свачег, са робом изложеном на тремовима, шаренило са свих страна света. И улица успут кривуда. У присатану, покрај четворостране сронуле камене куле, из турског вакта, увелико је гужва. Одасвуд пристижу аутобусе, аутомобили, камионети са дењковима, врећама, кабастим товарима. Уско бетонско моло уз које је привезан трајект, на може све да прими. Мора је мирно, готово бонаца. У плавичастој измаглици назире се планински обрис Лонгоса, другог прста. У ваздуху крици галебова мешају се са повицима, жустрим речима, расправама, изговореним у магновењу укрцаја, на грчком, руском, српском ил немачком језику. Сутра је празник, и све што је могло стекло се на ово кратко моло да се упути у једино живо, и свето, сведочанство искона.
Кола смо оставили на импровизованом паркингу на рубу града, и сада, са ранчевима у рукама, пасошима и окерастим картонима, попуњеним и испечаћеним, који представљају светогорске визе, миц по миц, ближимо се рампи испред трајекта. Галама, распре, убеђивања. Коначно, пружамо исправе на увид униформисаном службенику који нас пропушта у нутрину брода, на уски побочни мост који нас одводи ка горњој палуби. Ужад се одвезује са битви, време врлуда. Као морска пена. Налакћен на бродску ограду, за тренутак, тонем у омају сећања гимназијских пловидби по далматинским острвима, из које ме, исто тако нехајно, али и неочекивано, у стварност враћају крици галебова. АΓΙΟΝ ΟΡΟΣ. Нада, прислух, снатрење и спознаја. Пристан је све удаљенији и удаљенији и, са површине мора одсидрено јато галебова стрелометно, лепршаво и бучно, ковитла се у пратњу брода. Не залуду. Комадиће двопека испружене на отвореним длановима преко бродске ограде у лету грабе повијени кљунови. До Ивањице плови се 45 минута, на пар стотина метара од обале, шумовитог побрежја порубљеног пустим беласавим жалима, ту и тамо испрекиданим оштрим и зубатим стењем.
9.
Из звучника глас најављује пристајање. Неразговетно за наш слух, али, без сваке сумње, хиландарску Ивањицу. Кратко бетонско моло испред убељеног калканског прочеља једноспратнице од камена и опеке са широким залучемим дрвеним вратима зимовника за чамце у приземљу и наткривеним доксатом на спрату до кога се узнео струк пузавице сав у црвеним цветовима. Лево и десно, камени подзиди тераса са баштама и виновом лозом, дограђени конак и помоћни обекти, и, уз море, дуго пешчано жало које, кажу, досеже све до арсане манастира Зографа, на сат и по хода, јужније. Искрцава се нас четрдесетак: група Немаца, ходочасници у организацији туристичке агенције „Доброчинство“, и нас двојица самозванаца који, у општој гунгули, сами себи личимо на слободне стрелце. Циљ је Хиландар. На молу камионет у који се утоварују ранчеви, путне торбе и завежљаји. Повише мола, на путу усеченом у стени омањи аутобус. Траже се добровољци за превоз на камионету, јер аутобус не може све да прими. Мој сапутник, свесрдан поштовалац српског Средњевековља, светски путник са три континента, дрчан и срчан Гружанин, чеше се иза уха и, као за себе, збори: Прођох диљ, прођох шир, дико моја, и напокон, и мене да буде овде, грешног. Што није пре, Бог да прости… Аутобус је препун, али ником не смета, иако се не може отргнути утиску да смо спаковани као уконзервиране сардине. Мерцедес, с климатизацијом; посве довољно да се одушак да смерном и безгласном усхићењу које сва лица зари зарад оног што се ишчекује и што ће да уследи. Као силазак Духа Светог на апостоле, ако је смислено то поредити. Уочи Свете Тројице.
Зоран М. Бундало, рођен је 1947. године у Сарајеву. Школовао се у Ваљеву и Земуну, дипломирао на Архитектонском факултету у Београду. Протомајстор је Храма Св. Арханђела Михајла у Јабучју код Лајковца и Централног спомен-обиљежја у Источној Илиџи, у Сарајеву, које је у градњи.