СТРАНАЦ
Странче, намрштеног чела,
Патниче страшни живота,
Мркла ноћ нијемо тихује
Под твојим капутом.
Корачаш прашњавим улицама,
У себи носиш Храм недовољства,
Загледан дубоко,
Далеко у небосклон,
Говориш тихо,
једва чујно:
“У океану апсурда
Љубав је само
Надахнути сан
Прокључале крви свијета.“
Алберу Камију
БИО СИ СВЕ, ЧОВЈЕЧЕ!
Био си богати сиромах
И сиромашни богаташ,
Монах који се одрекао свијета,
Посрнули клошар са улицом у очима
И рапсод луталица,
Био си све човјече!
Био си демон са бивољим роговима
И анђео са јоргованом у њедрима,
Пјесник и пијаниста који је причао
Са кишом и сунцем,
Живио у смрти и умирао у животу,
Тамничар и проститутка,
Млади старац жедан Раја,
Ајкула са хиљаду зуба
Разбјешњена без крви,
Утвара кокета на балу вампира,
Абортиран из утробе Неба
И мафијаш у црном капуту
Дехидрирао у води до кољена,
Главно јело вуковима
И лудак без тачне дијагнозе лудила,
Био си све човјече!
2018. ГОДИНА!
Зуби цвокоћу док чекаш дјевојку чији бус касни пет минута и почињеш да сањаш пољубац
којим ћеш је пољубити и загрлити снажно, али ипак
њежно. Улични фењери мрзовољно се буде
гушећи се у смогу и магли и говоре: имајте милости!
Клинци се препиру ко је бољи кошаркаш од кога,
Полицајци патролирају и јуре аутом за пијаним
возачем. Дјевојке одлазе у ноћни провод чврсто убјеђене да су главне рибе у граду и
жучно расправљају који од њихових
момака има бољи ауто.
Проститутке размишљају да почну
да живе врлински,
јер кажу да превише данас проститутки има
и да се не може више живјети од тога.
Тинејџери пуше џоинт и испијају пиво у
приградском насељу бетонџије иза зграде.
Фебруарске вечери често су опако хладне,
али то не спречава клошаре да праве графите и
мјешају ракију са вином.
Бусеви трубе, њушкају по бетону
а градске даме самозадовољно ликују са
мужевљевим прљавим парама у фризерским
салонима, облаче нове бунде и хаљине,
насмјешене к’о дегенерици, фантазирају да су срећне.
Студенти јуре узалудни просјек на факсу
и допуштају себи тај луксуз да викендом
попију четири пиве, а дјечаци у заносу осмјељују се
да кажу својим симпатијама право у очи да им
се баш оне свиђају.
Омладина свој интелект и срце управља у силиконе и опијате.
Десети фебруар 2018. године к’о зна зашто је
одлучио да изађе на сцену у великом стилу
за још само пар сати биће много боље јер се
снијег отопљава…
НЕ ЛАЈ У ПРАЗНО!
Не лај у празно, то само раде бијесни пси који изгубе контролу над собом!
Прегризи бетон на путу ка својим сновима без страха да ће ти испасти зуби од тога!
И у очима најлошије жене у твоме животу налази се ремек-дјело питања и одговора!
Људи су храмови страхова који презиру галебове, а поистовјећују се са кртицама!
Паклени руг је дружити се са облацима,
а просити мрвице од земље.
Не плаши се самоће, једино у њој ћеш до краја открити своје право лице,
самоћа је ослобођење од маскарада живота.
АВАЈ, ДУШО ЖЕДНА!
Авај, душо жедна
гдје си сада
моја злослутнице биједна?
Ноћ је мрачни привид
наших жеља,
одсањану те сањам
у постељи блудних мрења;
реци ми, мученице Света
о чему славуј снијева
када умире далеко од свијета?
Стефан Вишекруна је рођен у Требињу 9. децембра 1991. године. Тренутно живи и ради у Бањој Луци. Пјесме су му објављиване у многим часописима у регији и иностранству (Аустрија, Италија). Његова пјесма Подвиг живота ушла је у Антологију савремене лирике.