Записи из свакодневице једног намћора (осјетљивог на звуке) – дан сто седамдесеттрећи
Академски вајар
Јучерашњи Запис ме је вратио у ратне године. Као што је то пјевао Едвин Стар:”Рат! За шта је добар? Апсолутно ни за шта”
Иако се тешко с тим не сложити, исто тако је глупо негирати да чак и та времена носе безброј лудо смијешних ситуација. Неки су тако дословно схватили да се отаџбина брани и љепотом и пјесмом, па су уз мало спретности издејствовали радну обавезу.
Тако се и десило да се у бањалучком Банском двору затекне не мали број врло способних мушкараца, ТВ упосленика који су даноноћно радили на преношењу истине српском народу, а то није био нимало лак задатак. Та се чињеница косила са мисијом војне полиције која је усрдно радила да се бројно стање у рововима барем мало усклади са бројем ових под “обавезом”.
Тако се једног дана камион војне полиције паркирао испред Банског те убрзо напунио соколовима и потом их одвезао у камп полиције, мало изван града. Тамо су их постројили а онда им се обратио официр говором у стилу из “Отписаних”:”Лепо богами, отаџбина крвари а господа пошла на пикник!”
Онда му се из строја обратио вајар Слободан Драгаш чији се атеље такође налазио у Банском, гдје се такође борио за слободу свога рода. Додуше, више је вајао фалусе различитих димензија, али Боже мој, како рекох горе отаџбина се…. Како год покупили су га заједно са осталим и сад су они свједочили како говори овом да се не дере толико.
Официр је наравно преврнуо очима и дрекнуо:”Ко си ти?! “Ја сам академски вајар Слободан Драгаш”, “Боли ме к… ц!” “Е, видиш, требало би да те боли. И да будеш фин са мном. Ти си, како видим, неки напаљен лик па ћеш брзо да погинеш. Онда ће да ти дижу споменик а ја ћу, ако сад не престанеш да се дереш, да ти направим толики нос да ће сви да ти се смију.”
Извор: Небојша Ристић, Ренато Ракић