ТУГА
Дубока је моја туга.
Тежа од споменика
И најсветије цркве
Нема и бескрајна
под капом небеском.
Између земље и неба
Лете птице
У кљуновима оне разносе
моју тугу.
Лети је досељавају,
зими носе на југ
Тамо где је топло
Да се осунча моја туга
А ја остајем без ње.
ЖИВОТ
Не, ово није мој живот!
Одзвањало је између два зида
Два зида која су се померала
Сужавала
И плесала swing.
Имам ли вртоглавицу
Или утисак да ћу експлодирати
Као мина на заборављеном минском пољу.
Да ћу писнути
Као пиштаљка на фудбалској утакмици
Тек одиграној.
Не, ово није мој живот!
Хоћу други!
– Добар дан, изволите.
– Добар дан, молим Вас један живот!
– Који хоћете, онај зелени дуги или бели кратки?
– Дајте ми, молим вас онај по 200 дин.
– Не, тај вам је скуп, узмите овај јефтинији.
– Добро, дајте ми, молим вас, тај јефтинији.
– Узмите и гратис, овај облачан дан.
– Задржите те ваше облаке,
Кишом се умивам свакодневно.
НЕШТО КАО РАЗГОВОР О КЊИЖЕВНОСТИ
Кажем ти:
увек се може пронаћи песма
у ономе што пишемо једно другом
и свуда је место песме
како је певао Воја Деспотов
баштован у Немачкој
узвикујући HEY JOE
Кажеш ми:
причао ми је један наш човек
како се неко неславно нашалио са Војом
да је добио неку награду
и Воја на самој додели схвати
да је изигран
тако је умро
а јео је масно
и пио је много.
Ето још једног примера
како је човек сам себи најгори непријатељ
превари га неко
не пази на себе
а масно и пиће му пресуди.
У ДЕЦЕМБАРСКО ПОДНЕ
Видим те Рафаело
Тако те лепо видим
Кроз камеру телефона
Кроз галаксију која бљешти
Као твоје очи
Два дугмета
На реверу твог капута
И твоју цигарету
И твој савршен профил
Оне зиме
Оне дубоке зиме
Када су ми крупне пахуље
Умивале лице
Док сам корачала
у сусрет нашем разговору
ка топлом Бару
У децембарско подне
Чекао си
Тако си сигурно чекао
Да ме поздравиш
Обрвом коју шеретски подигнеш
Иза тих паметних наочара
Велики дечаку
Ниси одрастао
Сако ти је ретро
Ти си ретро
Наш сусрет је за књигу
Још једну књигу ненаписану
И све је проклето романтично
Зашто си тако пажљив?
А зашто си Петар Пан?
Генерацијо моја изгубљена
Између бомбардовања и капитализма
Генерацијо моја несређена
Безнадежна
Али васпитана
Наочита
Отмена
Зашто си тако свој
Зато што сам и ја своја
И зашто пада овај проклети снег
Тако јако пада
А говоре о рату поново
Звецкају дивљи оружјем
Одувек је дивљих било
Дечаче топлих очију
Тако те лепо видим
Рафаело
Забележићу наш тренутак
Генерацијо
Јер ова песма личи на све туђе
Али је твоја и моја
Забележићу је камером мог телефона
И наш сусрет
У децембарско подне.
ЧОВЕК ПЕСМА
Ко може да ми забрани да се заљубим
у песму
Да волим човека у њој
Онај ослонац у усамљености и боли
Срела сам таквог на пољима снова
Стајао је ослоњен о дрво живота
И гледао ка мени.
Ко може да ми забрани да се заљубим
у таквог човека
Који је песма
А песма је најтиша свечаност којој се клањам
Ситна попут зрна мака
И исто тако смирује и лечи
Мирисна као босиљак који посипам по соби
Бисерна огрлица која иде уз чипкану хаљину
Боје мора
Та песма је мој спас од усамљености и боли
Та песма или ипак човек?
Наташа Бундало Микић рођена је 1983. године у Новом Саду. Завршила је гимназију општег смера „Лаза Костић“, а дипломирала на Филозофском факултету, одсек – Српска књижевност и језик, 2012. године у Новом Саду. Пише поезију и прозу, а поред тога, бави се и лектуром и писањем есеја и књижевних критика. Песме су јој објављиване у часописима, зборницима и на порталима. Радила је на новосадском салону књиге и била у организацији фестивала, Европског Фејсбук песничког фестивала као део тима Банатског културног центра. Радила је као модератор програма поетско-музичких вечери и промоција књига такође и као секретар Друштва књижевника Војводине чији је и члан. Члан је и Међународног фестивала поезије и кратке приче за основце, средњошколце и младе до 30 година Сцене свих креативних и ради као секретар новооснованог удружења, Друштва новосадских књижевника у Новом Саду. Објављена дела су јој „Гиневрин шапат“ 2015. (поезија), „Лаковане беле ципеле“ 2016. (породични роман) и „Кратки еспресо са господином“ 2018. (поезија) Издавач: Банатски културни центар.