ТРАГ
ти можда не знаш
колико боле ноћи
пуне звијезда и трагова измрљане маскаре на јастуку
колико боле ударци покиданих снова
и неких неодсвираних мелодија у глави
шта мислиш колико ноћи треба проћи
да једно царство постане скица
да скелет свега што имамо
постане нешто јаче и веће
од нас самих
можда наш сан оде у туђе руке
и сада неко други живи оно моје слатко
оно моје грађено и слађено
само између мојих мокрих руку
али сада оно моје више нема тај придјев
ти можда сањаш исто што и ја
али на микро милијарду других начина
и ето није нас снашла судбина
овај пут
али само овај пут
љубавне пјесме не постоје
постоје само писци које кидају душу изнад папира
неке ноћи нико не може да успава
јер нису сви срећни на исте начине
нису сви исти на различите начине
знаш ли шта значи кад у глави осјетиш
мирис шећерне вуне у касне љетне сате
када талас туче обалу
а теби је свеједно
јер си млад и луд и боли те брига за све
ја чујем ноћ
чујем шкрипу туђих корака по паркету
чујем облаке који тутње
и све се завршава онако како је и почело
са незнањем и болном ноћи пуном звијезда
ТАНКА НИТ
Знам да је тешко да једно не
постане да
као кад разбијеш све прозоре око себе
а ти и даље видиш на истом мјесту
неиспуцано мурано стакло.
Ниједан поглед не може да пресјече
толико јако да се све честице твога тијела следе
и не помичу
осим ако ниси заљубљен
а то је већ друга прича.
Ноћас ћу те само питати
да ли желиш да заједно мијењамо свијет
да крстимо бабе и жабе
и да се не враћамо тамо
одакле смо пошли.
Обући ћу своју омиљену хаљину
да би се сама себи дивила у огледалу
и не би ме интересовало
што нас огледало увијек лаже
а то је већ друга прича.
Можда твоја танка нит
једног дана пукне
а моја остане непомична
хоће ли и тада бити твој осмијех довољно јак
да ми споји све молекуле у један.
И стварно не разумијем
што се овај свијет оволико јако врти
јер ја само хоћу на тренутак да станем
ухватим нечију руку и танку нит
и побјегнем с њом далеко одавде.
Хоћу да ухватим ону кап
која прелива све чаше
да је вратим тамо одакле је кренула
али то је само једна од мојих жеља
а то је већ друга прича.
Пресјећу конопац по којем ходам
задубићу се у твоју рупицу на образу
неки људи кажу да авиони иду далеко у свемир
а ја знам да моје мисли иду још даље
много даље.
ТРЕБАТИ
Мостови спајају људе.
Мени треба један мост
добри људи
кућа на крају шуме
један скутер
и сунчане наочале
требају ми мисли у прољеће
ударци кошаркашке лопте
од хладан бетон
ауто са пуним резервоаром
и неко ко ће да ме одвезе
у ноћ.
Погледи говоре много.
Мени треба један поглед
који ће помјерити земљу из орбите
треба ми баш он
само да ме подсјети ко сам
и каквом ме тај поглед чини
требају ми залихе среће
да их користим кад затреба
једно може
када кажем хајде
једну гумицу да избришем грешке
и осјећај да никог не чекаш.
Свјетлост је увијек на крају тунела.
Мени треба једна свјетлост
да ми обасја све надолазеће дане
може и један тунел
испод кога ћу да се сакријем
када удари киша
требају ми обећања
да ће све једном да прође
иако ја још не знам шта је пролазност
треба ми стаза
патике за бјежање од проблема
и море.
Почеци су на крајевима.
Mени треба један почетак
да засјени све крајеве
сат за враћање у прошлост
да у прошлости више грлим
а мање да кидам живце
требају ми путовања
цвијеће у коси
покисле патике
више смијања
мање плакања
требаш ми баш ти.
ПРОДУЖЕНА
и шта на крају остане
када душа пукне на сто различитих комада
а ти сједиш у прољећу
у башти кафића испијајући продужену
с млијеком
и имаш онај исти уобичајени израз лица
као да је све у реду
а све је другачије и ништа није како треба
једино та кафа која се увелико хлади
има исти укус као од прије неки дан
и гледаш људе
у кожним јакнама
са наочалама на челу
осјетиш туђе кораке више него што би своје
осјетиш свачију причу
а такве приче се не читају
такве приче се осјете
осјетиш и ту горчину
док пијеш ту исту продужену с млијеком
над празним столом
и нема те магије која би поправила
дан, викенд, мјесец или годину
теби дрхте руке враћајући шољу на тањирић
док помишљаш на ствари
које те данас чекају
а срастао си са много већим стварима
које су ту и увијек ће бити
и никог не чекају
и такве су какве су
драги мој не можеш ти ту ништа
и то сунце неразумно
могло би бар мало да се смири
нису сви препуни свијетлих боја
и не сијају сви на прољеће
у некима је киша
можда по који облак
у некима је већ одавно љето
у некима ударају громови
у некима је опало сво лишће
а неки не разликују годишња доба
и опет размишљаш
о стварима тешким ко квантна физика
за које ни не постоје теореме
ти не чујеш ствари које се ћуте
а видиш оно што се очима не гледа
немој спуштати поглед
ти имаш право на било шта
имаш право на све вратоломије овог свијета
и нико ти ништа не смије рећи
и продужена полако из шоље нестаје
као и ужурбани људи
и прољеће пролази
оставља иза себе милион трагова али кад прође
нико не може потврдити засигурно
да је било ту
стварно колико и ти
на теби је да ли си га заиста осјетио
или је прошло толико брзо
да није успјело ни да заболи
ПУТЕВИ
Можда си био моја кочија за бијег
у неке топлије крајеве
на нека хладнија мјеста
али ти то никад нисам рекла.
Можда ти једног дана кажем
да је све ово вриједило
гледајући у море и километарску обалу
разбијајући све сатове око нас
Да си ми рекао да кренемо на пут око свијета
или да си купио карту за Беч
возом
у једном правцу
или да си рекао хајдемо бициклом
стићемо некад негдје
или да си украо старог татиног фићу
или ме повео да идемо авионом
али шта ће нам авион кад сами имамо крила
или ракетом право до Марса
насмијала бих се и кренула
и на крај свијета ако треба.
Није то лако
ја имам толико пјесама
које желим да чујем док путујем
по мраку и у сред дана
а толико мало времена.
Пусти ме да правим палачинке
на крову зграде
и пијем Нес са шлагом уз море
не слушам ни тебе ни себе
да вртим глобус док не пукне
и да пишем пјесме
са епитетима које ни сама не разумијем.
Ма само ми избаци карту
и ону географску
и ону из неотвореног шпила
пусти да причам о плановима
за које знамо и ти и ја
да се неће остварити
али само ми не дај да пуно размишљам.
Ухватиш за руку
пустиш музику на радију
пређемо читав свијет
а не макнемо се из мјеста.
Ма разбила бих све сатове овог свијета
иако су они најмањи проблем
закопчавала би препуне кофере
и трошила све за авионске карте
али пусти сад то.
Знаш ли да ће једног дана све стати
вријеме више неће тећи
облаци ће престати да иду
други људи се неће помјерити из стартног положаја
а ми
ми нећемо бити на овом свијету.
Нећу пуно да причам
причаће искрице у очима
искрице толико мале
да запале цијели свијет
у милисекунди
и оне ће на пут с нама.
И ако једном кренем сама
не заустављај ме
можда и не знам шта радим
можда и не знам куд идем
али знаш ти
да се свеједно нећу помјерити
из мјеста.
Селена Берић (Бања Лука, 2004) ученица деветог разреда ОШ „Георги Стојков Раковски“ и шестог разреда Ниже музичке школе „Владо Милошевић“. Члан је ансамбла Позоришта младих „ДИС“ и Дјечијег позоршта РС. Прву збирку „Капутић“ објавила 2015. године, а електронску књигу „Танка нит“ 2018. године. Добитник је неколико значајних награда, а у штампи јој се налази друга књига поезије.