Нигде, заправо, не стоји напомена да су мреже тако лако запаљиве, да су читаоци углавном тако неповерљиви и тако конзервативни и склони шоковима да морају да виде и фото и видео да би поверовали, но то је општа ствар. Било је, ипак, интересантно испратити полемику (читај: препирку анонимних лица по „порталима“ и „форумима“) поводом збирке Борисава Ђорђевића Пусто острво, тј. чињенице да је иста награђена Великом наградом Иво Андрић (не помешати са Андрићевом наградом). И ту почиње, „усијавање мрежа“. Конзервативцима се није допало то што „Андрића“ добија „Бора Чорба“, други у томе нису видели никакав проблем с обзиром на Ђорђевићеву преданост функцији народног трибуна у претходним деценијама. Трећи, слутим, боље познају стваралаштво потоњег него првог, те су углавном честитали музичару на успеху путем мреже (Чорба до гроба!).
Трочлани жири, у саставу Емир Кустурица, Јован Делић и Мухарем Баздуљ, доделио је Ђорђевићу награду за најбољу књигу штампану на простору Републике Србије и Републике Српске за 2017. годину. Притом, често су навођене и речи Матије Бећковића, поговорника књиге, да се Боб Дилан на српском каже Бора Чорба, а да се Бора Чорба на енглеском каже Боб Дилан; као и да је, уз два „расна“ Петровића – Растка и Бранислава – Бора Ђорђевић „најраснији“ чачански песник.
Далеко од тога да Бора Ђорђевић неким аспектима свог стваралаштва није заслужио признање, али да је књига Пусто острво најбољи сведок оптужбе на сопственом суђењу, то је чињеница. Збирка – можда боље и збрка? – која је конструисана без икакве видне логике, од осамдесетак песама – при чему је проред између стихова 2.0 pt, а размак између строфа таман толики да се бар по три стиха могу уметнути између – у виду зачина садржи и скоро деведесет (углавном) фотографија. Притом, од тражења везе између текста и слике, одустали би и најзагриженији, они опсесивно-компулсивни херменеутичари. Везе – руку на срце, у бар 80% случајева – нема. И, све и ако се на страну ставе текстови са ранијих албума, Бора Ђорђевић не уноси апсолутно ништа ново у свој већ постојећи опус, осим варијација на тему, у већ добро познатом стихотворачком маниру сатиричног или патетично-заљубљивог типа, а још мање новог доноси српској поезији.
Но, мање-више Пусто острво (о креативној пустоши се свакако може говорити), интересантна су два момента: први, где се оваквој зб(и)рци песама додељује титула најбоље књиге за 2017. годину, и други где се – уз Растка и Бранислава Петровића – Борисава Ђорђевића сврстава у сам врх песника пореклом из Чачка. Дакле, нити прво нити друго признање не утичу толико да представе Пусто острво као вредну књигу и Ђорђевића као врхунског, расног песника, колико на стварање горког утиска да постоји реалан простор, створен друштвеним (не)укусом, да се овакве тврдње макар и размотре као валидне.
Не више Ђорђевићеве вулгарности, не више његово иронизовање, пародирање и сатиризовање стварности, не више његово пародирање самог себе из времена највећих домета – музичких како лирских – већ пародирање поезије које у овом случају легитимизује и допушта један трочлани жири – од угледних стваралаца на својим пољима – и један песник омиљен у делу народа. И само поређење Борисава Ђорђевића са Растком Петровићем, са Браном Петровићем – а притом ваља споменути и то да је испред једног Бранка В. Радичевића и многих других стављен Борисав Ђорђевић, уколико уопште канон једне књижевности функционише по вертикали, па макар и на овако локализованом нивоу – сведочанство је о томе колико се губи свако поштовање према песничкој традицији сопственог народа са једне стране, односно, колико изостаје сваки, макар и облигаторни вид поштовања здравог разума становника оног простора који обухвата једна оваква награда. (Србин је луд?)
На страну то што ће један део тих становника априорно да осуди књигу, симболично доведену у везу са Андрићем, а да је није претходно прочитао – на људима је који се баве културом да макар не потпомажу даљем деградирању уметности и срозавању уметника на ниво стихоклепца, те поезије на афористичку досетку пригодног типа у маниру публицистике позног самоуправљаштва.
У супротном, може се као нормално понашање почети третирати посрнуће наше младости која по сајамским тезгама јури да се слика са неким новим б(л)ожанствима, да добије аутограме на скупо плаћене сликовнице. Или просто да се наједе.
Растко Лончар