Ваздух је све ређи,
и пијано се њише,
кружи свет,
накренут…
П. Флоренски, Злато у азуру
Похоту зачевши, рађа грех, грех пак, начињен, рађа смрт.
Јаков, 1, 15
Уз примедбе, некако је записао у историју болести оно неопходно, а она, опет се осмехнувши тихим уснама, понесе умотано у пелене дете ка дубини, унутра, у полумрак, у нежно-тајанствена недра породилишта, оставивши јуначног Плугатирјова самога.
Радовао се томе, јер је још увек долазио, али није сасвим дошао к себи…
То није био некакав мачји кашаљ, него први и једини порођај у његовом животу, и не у болници, чак не ни у домаћим условима, него у аутомобилу „УАЗ“, на лежају „прве помоћи“ – возач само што је сишао, по молби Плугатирјова, крај пута, и закочио.
– Ој – еј, еј, мали мој… Ој мој дииии-вни моооој! – влажним усхићеним мјаукањем из груди је, у невреме и не на правом месту, ојкала млада другороткиња-женица, нејасно како угледавши у његовим, Плугатирјевљевим рукама, тек подигнуто са простирке чедо.
И… пупак је био рђаво-јадно подвезан, од-се-чен, и био је то мршуљави крик – крикчић, не одмах и не веома уверљив, али ипак је отпочео, чим ја он, Плугатирјов, везао пупак у чвор.
Бог је овог пута помогао Плугатирјову, помогао је.
Припомогао је по мери његових, Плугатирјовљевих, нејаких, снага.
Зато су их, сигурно и пустили, закључи он, без, сада, у прихватним одајама неизбежних, протеста и дерњаве.
Још млада, дежурна акушерка од двадесет осам година, отворено је сажаљевала уморног доктора; сазнавши да још није отишао, дошла је до аутомобила и без сувишних речи, никога не “оптерећујући“ учинила тамо све што је неопходно и по прописима потребно.
Због тога – јер га „није оптерећивала“, потресен рођењем детета, Плугатирјов се и заљубио у њу, као увек – без потребе и без одуговлачења.
Девојка која је замењивала болничара, практиканткиња са студија медицине, која је у одлучујућем трену пружала Плугатирјову стегачу, завој, маказе, јод и простирку, њој, како се касније пројаснило, није помагала и није асистирала.
У младости, у годинама обавезне службе на ПМП, Плугатирјов је много шта научио да поштује, упознавши, ради развоја опште културе, такође и источне науке и сада, кад је, погледавши га, акушерка отишла, он се из све снаге подсећао, није могао да се подсети оног дивног женског типа којим се завршавала, тамо код њих, код Индуса, једна од хијерархијских степеница…
Постоји Кокош, постоји Свиња… Лисица, чини се… Од птица, нека од певачица… Тигрица или, чак, рекло би се Лавица…
Али довршава, овенчава дело управо та иста… Кундалини?… Кулундуни?…
Кундалини – па то као да је некаква енергија?
Уосталом, ствар није у имену, важно је било да је управо тај тип, његова представница (нека је и Кундалини!) – била сада пред њим, судећи по свему.
Такви ликови су мало приметни, женствени, женски (ако ипак почнете „примећивати“) необично привлачни, неиздајно мало-помало према свему сусретљиви, и труде се, баш се труде, да не њима, него онима до којих је њима стало, буде добро и боље.
Не узимати него давати, за Кундалини, који венчава хијерархијску лествицу поновних рођења индуских жена – смисао је, радост, и непритворни задатак за читав живот.
– Па, ево, уредила сам маленог…
Плугатирјов дође к себи.
Текла је ноћ, глува црна њена срединица у затонима; шкрипутаво–контраалтски, иреално громки полуглас-полушапат који је протицао и мимоилазио Плугатирјова димићем-тамјанићем, растварао се у сутону пространог породилишног хола…
– Па, онда… да… кренем… – запита аутоматски и некако бесмислено.
Он осети како је одједном све опустело у загушљивој крлети, и да је паклено тешко подићи поглед.
– Ево.. Ја сам из аутомобила узела… – она пружи влажну – успела сам да је оперем! – крпу из њиховог помоћног акушерског прибора.
С бока, иза сточића с пеленама, крај „зида“ извешеног завесом, цмољаво, на птичјим ноћним ножицама, стајао је лак дуралуминијумски лежај на расклапање са ужурбано за њега нераспремљеном „постељом“ – простирком с јорганом.
Као некада, код његове, Плугатирјовљеве, кћери.
Он уздахну. Нерадо се одвајао од те жене, није хтео да се заврши непротоколаран и предивни њен дочек…
Тамо, где ће он, Плугатирјов, изаћи за неки минут, крај двери га чека његов хладни октобар-листодер, дува са урликом, вучје зли ветар, и мада је у кабини поред Тарубаре топло и пријатно, испред га чека пут, станица, залеђена ноћна гаража, размена реплика са полуживом од умора диспечерком, и исто тако – ради кокошијег сна – лежај на одраном љушкавом јастучету уз прозоре, где ће се он, Плугатирјов, опет наћи насамо са собом, са пролазећим иза прозора стакла црним („накренутим“) светом… И ето: себе и претећи спољни свет биће неопходно издржати, како знаш и умеш истрпети, „доживети до зоре“ – до оног одлучујуће преобразујућег трена, кад ће уцрнели ваздух са оне стране, спаситељски, незаустављиво засветлити, дрвећа и предмети вратиће у себе силуете, и све ће, одједном, скоро све, по који пут „спаситељски“ да поружни у обично-нетешким стереотиповима, кроз своје утиснуте траке…
Он пружи руку, а о н а, Кундалини, у одговор пружи своју.
Не намерно, не јако и још без пробуђене нежности, он дохвати у изненадној и једва самоме себи допуштеној смелости, топлу нежнокожну њену мишицу изнад лакта, под огртачем, са одрезаним, ради удобности, рукавом, а она лако, својим шуштавим дланом, дотаче њега…
И дуго, бескрајно дуго и раскошно дуго је испало да су њихови прсти клизили и пребивали у тој полуслучајној, Божијим даром допуштеној нежности: од рамена према запешћу, од шаке дланова према….
…према сећању о таквом дотицању које код Плугатирјова никада није постојало, према ево оваквом, које се сада осећа, али је већ иза њега.
На степенишном успону који је водио на други спрат, на час би букнуо полупригушени сјај, али сад, као да се нечега присетио, угасну.
Неко од дежурног персонала хтео је да се спусти одозго али, очито, приметивши њихов едемски опроштај, деликатно је одлучио да не смета.
Ма колико се Олга трудила да не прави буку, њеним корацима разбуђена старија медицинска сестра – на дежурству – акушерка, оставила је, „баш сад, тако, у прави час“, шприцеве да се откувају и – да не преспава рок заточеништва – позвала је да пију чај, да поседе, мора бити у празњикавој соби, јер је проглашен карантин због сезонског грипа – све лекарке у болници, све акушерке-гинеколошкиње, дежурале су по својим кућама.
Овде, у ординацији, на широком меком отоману, Зоја Глебовна је и спавала.
– Је ли дошла „хитна“? – запита она, кад је ушла Олга. – Јесу ли Готовењковога укебали?
Оља кимну главом.
– Доктор је први пут имао… – она се једва чујно закикота, с радошћу се сећајући Плугатирјовљевог „одговора”. – Тако је смешан… А очи му од страха поплавиле. Тако плаве…
Кратко јој завиривши испод чела, Зоја Глебовна прекри чоколадним целофаном сложеним на четвртку порцелански кипући чајничић и, једну преко друге, скрсти преко њега своје дебељушкасте умешне ручице.
„Јој, види ти ње, права девојка! – кимну на све те „подробности“, главом с високом белом ноћном капицом, налик на куварску.
Наглас, лако причекавши, рече уобичајено:
– Ох, глупе ли смо ми жене, глупаче! Тако шта рећи… Глупе смо, па то ти је.
Олга седе, премести се на крајичак отомана под покривачићем, па из дубоког бочног џепа радних панталона од поплена, извади „Бонд“.
– А по мени, Зоја Глебовна, баш је супротно од тога! – не зазирући од „старице“ која је, због нечега, волела дувански дим, поче дуго, али недубоко повлачење. – Исувише смо паметне! Једним потезом желимо да решимо оба задачића: и како најукусније парче негде да добијемо, и како да смршамо!
Зоја Глебовна исколачи, чувши ову изјаву, блештеће запливале зенице, а затим, схвативши је, гласно гракну и дуго се, потом, тресла у немом и очаравајућем, као и код свих дебељушних људи, смеху, који јој је обузео читаво тело.
– Богме – протрљавши пешкирићем с чајника оба ока и оронуло уздахнувши, она потврди ту чињеницу многократним кимањем. – Него како, Ољечка, лепа моја! И кривудаво, и зарубљено, са оба краја… То није живот, него, како онај мој вели, загонетно клатно!
Угасивши у Петриној шољици, која је служила као пепељара, недопушену цигарету, Олга из једног од смотуљака Зоје Глебоне, откиде крајичак новине, замота опушак и (да не заборави) усредсређено меко убаци пакетић кроз жичану урну под сливником.
Попрска водом уста, отре марамицом усне и, љубазно их размакавши, осмехну се Зоји Глебовној која је пратила њене покрете.
– Да кренемо мало у преглед…
– Па сиђи – весело се сагласи Зоја Глебовна. – Само се врати што пре. Ја твоје слатко… просто обожавам… – и неочекивано прецизним „народним” гласом закључи: – „Што си зањихана, танка оскорушо…“
Дала је сугестију од чијег пољског дрвета воли плодове у њеној кујни. Олга стреловито брзо прође, обиђе сточић с часописима који су га претварали у сто за обедовање, нагну се и пољуби певачицу у образ, пожуривши да се не расплаче; затим нестаде.
Сусрет са Плугатирјовим ју је избацио из колосека.
Новајлија се сместио у кратком попречном ходнику.
Сви су лежали на истом, левом боку, и једва приметно дишући, честито спавали… Само оретко, као да се присећају, мицали су и цмоктали уснама, и мрштили влажне уз јастуке приљубљене носеве. Он је, јасно, као и шофер-возач, као и сви, био попут жутог патрона у пиштољском навоју, с ретком косицом неодређене боје под кошуљицом која му се наборала на темену, са кожицом која се гулила са образа и под ружичастим увцетом – али је, због нечега, Олги Алексејевој био дражи од осталих, испадао је некако значајнији и, чак, паметнији.
Она и тај растресени лекар „хитне“ били су нешто попут најближих рођака. Врскали су на сеоски начин.
Она се сети Зоје Глебовне и, уздахнувши, осмехну се сама себи: ех, вели, добар је то, ипак, човек!
И („А ево шта је занимљиво“…) пребацивши се на клупицу пресвучену вештачком кожом, подупревши црнпурасти образ песницом, Олга Аксентијевна размишља о детенцету које би, ако још и не постоји на овом свету, ипак, теоретски могле, још би могле, да изроде такве две индивидуе, какве су, на пример, она, и…
Они се извезоше на трг, стигавши без сметње на спољну траку и, мало додавши брзину, слободно кретоше у правцу станице.
Тарубара укључи, уграђен у удубљење управљача, пријемник.
Млада страна певачица, Плугатирјову по имену непозната, са очитим особеностима страсти у гласу, певала је песму “рођена да те чини срећним”.
Ветар који лице није осећало, пребрајао је размицањем и кратким узлетима огољено лишће дуж улице.
– То њено запешће… – мислио је Плугатирјов.
И како је она мало заврнула рукав, да би је он дотакао… Дотакао је њене вреле, храпаве од домаћичких напора, дланове…
Живи, изгледа, с мајком у дрвеној кући жактовској… Козу држе… и гуске…
Некада је млађа Плугатирјовљева сестра, балерина, шампионка и мајстор свог посла, могла да начини у неком сасвим обичном елементу, у скоку с повратом, ево, баш тако нешто, с руком – извијен покрет, нешто бескрајно женствено, префињено и гиздаво у себе предајућој, непрорачунатој, не бежећој од себе лепоти – и он, Плугатирјов, који је тог трена био посебно пријемчив према сличним стварима, прозорљиво пожали што ће на овом свету, осим на силу, такви покрети тешко допрети до правог адресата…
Ах, како је све то било чемерно, како је жалио – тај златозраки одблесак из другог, лепшег света – утрошен ни на шта друго, осим на мучну чежњу за рајем, непотребан, и ненашао одзив.
Пали смо, мислио је Плугатирјов, гледајући, али не видећи промичући црни пут под точковима, ми смо отровани првим удахом с рођења… никакве “љубави” нашој, законитој, или незаконитој, немогуће је ни поверити се, ни веровати.
“Се бо в безаконијах зачат јесм, и во гресех роди мја мати моја…”
После развода, и смрти матере, после недуге, али страшне прекоманде у Чеченију са одредом ОМОН-а, четрдесет двогодишњи, физички пун снаге и јара, Плугатирјов, непоколебљиво је знао: овде, у одвојеном од вишњег, “стварном” свету, човек се не везује на добар начин, већ непоправљиво; глупост, незнање, немар и неурачунљиво коришћење туђе несреће су такви, да предусретљивост сваке врсрте – прошлу, или нову – ваља видети као атрибут наредног лебдења узалудности, ентузијазам глупаве бескрајности… то је свет у којем ни једно од првотних начела не стиже у зацртани стартом финиш.
Жена, пак, као утеха и као стратегијски излаз или, чак, спасење, толико често, због простоте срца, сањана у души војника – јест “излаз” као и сваки други начин бекства.
Бекство од истине, реалног положаја ствари… Као кефир, наркотици и алкохол, као њему, Плугатирјову, одвећ позната “помоћ” нарастајуће дозе хормона у бронхијалној астми…
То је пре њој, жени, бићу које се везује – не за мужа, колико за дете, не за дете, колико за порок – потребан неко да је узме за руку…
– Ето, Алексејичу – запаливши миришљаву, као и обувана киргиска чизма, “Приму”, размакну уста напокон и Тарубара, бригадни возач. – А ја велим, све испаде добро, момчић! А? Нормалан, ко што сам и ја! – од узбуђења он лако лупну, одозго, мимо обичаја, мењач брзине. – Да надам гас?
Плугатирјов без сажаљења прекиде своја бесплодна размишљања и, у суштини, делећи осећања колеге с посла, осмехну се.
Жора Тарабура, Георгиј (Георгиј Клементич), био је јужњак, човек ризика. У младости је радио као џокеј, учествовао у правим хиподромским такмичењима, на тркама.
Лаган и укрћен, са скривеном и намерно скриваном натпросечном снагом, он је био још и личност, умео је да штеди “да се не распе”, и да се не подчињује “јавном мњењу”, тој несрећној клопци која се тако лако логичко-психолошки формирала преко свега.
– Сви, мора бити, греше – отровно су га задевали у гаражи – а ти, једини, не?
– Шта гракћете? – Жора је слегао укрћеним нешироким својим раменима и без бојазни мрштио веђе. То је значило да “јавно мење” разрађује идеју легалног преживљавања, али да то, по његовом, Жорином мишљењу, није та идеја.
Са Жором је било лепо радити.
– Ох, ни сам не знам – одговарао је сада Плугатирјов са уздахом, најискреније. – Имамо посла преко главе, а и сам видиш, треба се објаснити!
Жора дубље повуче дим, чекајући када ће дим сам, без издаха да испузне, беличастим завијуцима, из његових уста; успротиви се замишљено, нежурно:
– Зар је њој, жени, закон дат од природе…. хоћеш-хоћеш, а ако нећеш, дакле, извлачи мачора из пећнице! – он је опет, сада већ лакше, увукао свој отров. – Да, а неразумевање… Кад тога, Алексејичу, није било? Једино за време цара.
Плугатирјов помисли да је, за време цара, ма како закони били крути, поредак ипак био бољи, и са поштовањем, чак и дивљењем, укоси поглед на кратконоси строги профил возачев.
Простим и неформалним језиком тек што су биле исказане две најтемељније идеје богонадахнутог апостола Павла.
О жени: “Чадородијем спасиће се…”
И о њима, Жори и Плугатирјову: као метод. Спасиће се претрпевши до краја.
Једном је он, Георгиј Клементјич, објашњавао Плугатирјову у чему се састоји тајна уметности прескакања препона.
У томе, да се погоди трен, кад ћеш поверовати коњу, а кад ћеш веровати у себе.
Дар, физичка форма и слично томе, све је то лепо и бајно, али он, џокеј, који погађа, који упада у такав трен, то је најбољи џокеј. Он и живети, зато, мора посебито.
На пример, он, Жора, одлазио је да усамљен стоји крај мора, и музику је посебну слушао…
– А каткад – објашњавао је Плугатирјову – мало и гладујеш…
– Жора! – рече одједном Плугатирјов, неочекивано за себе. – А можда да се ми… хм… да се вратимо на трен?
Он из џепа хитро извади цигарету (“ТУ 134“), нагну се према Жорином ружичастом кружићу ватре да припали – а овај, Жора, крајичком прљавог прста очисти цигарету од пауља – али Плугатирјов ипак не припали, сетивши се да је њима за леђима, у кабини практиканткиња; одложи намеру на неко време.
Истовремено удвоје пушити у кабини био је прекршај.
– Шта би – помало кочећи, са ишчекивањем запита, не заборавивши на “вратићемо се”, Жора. – Рашта, Алексејичу?
– Шерше ла фам! – пошали се у одговор, натегнуто, Плугатирјов.
– Ону која је родила – забрину се Жора.
– Не… Ону што је од тебе, потом, узимала податке, овде… – због нечега је било тешко, и било га је стид, да говори.
Жора, с напором се присећајући, придиже своје невелико мушкобањасто лице.
Њихово возило се споро, и некако само од себе, котрљало по пустом друму.
– Видео сам је, аха… Ништа нарочито…
Али, они џокеји који су се прокурвали – и упуштали се у нечасне радње због новца “за прехрану породице” – годину или две касније, потпуно су престајали да разликују трен и тихо-неприметно губили су се из видокруга.
Без изузетка.
– Ја, Жора, часно говорећи… не знам шта је најбоље! – Плугатирјов се осмехну, али је и сам осећао да је његов осмех на уснама јадан и изгубљен.
Међутим, Жора га није гледао, он је мислио.
– Ваља то… коцком, Алексејичу! Имаш парицу?
Био је сконцентрисан, делатан и озбиљан.
Они опет, баш као на путу за породилиште, скренуше на обод крај пута и стадоше да “искушавају вољу небеса”.
Плугатирјовљева рубља је била нова, блистава и одблескујућа на сјају светиљки; њој се омогућивало да падне на не руку корумпирану свешћу, већ непосредно на седиште.
Прво испаде – писмо – да се не врате, а потом – лик, орао, док се трећи пут рубља откотрља ребром и паде негде крај ногу, испод волана, у тамне, рђаво видљиве, зоне.
И управо тог трена очарљива, снажна и нежна енергија љубави према жени, не персонификована, не, не за Кундалини, него уопште, власно, баш као нечија рука, захвати и стиште срце Плугатирјова. Он отегнуто јекну.
– Шта је – подиже чврсте очи Тарубара који је тражио новчић на опип.
Плугатирјов му се опет осмехну и ради самосмиривања намигну, иако никада никоме, раније, није намигивао.
Још мало, само мало – и он ће се, он је себе ипак познавао, ошамутити од збуњености, постаће дрзак, немаран и приглуп, и да би се хитро отрезнио, да би ум сачувао у истини, он помисли, принуди себе на помисао, да ће удвоје са Кундалини, у дуету, њима бити веселије, пријатније и боље, него… али они ће сами, од “заштићености”, постати неосетљиви, као што се догађа са свима засићенима.
Присети се апостоловог (Павла): “… ако се и ожениш, нећеш сагрешити… Али такви ће туговати за плоћу; и мени вас је” – вели апостол – “жао”.
Не, помисли Плугатирјов, сад већ спокојније, није на тој страни ослобођење, него на другој, да.
Рубља је до тада била напипана под гуменим ћилимчетом крај квачила и у “очуваној позицији”, од стране упорног Георгија Клементјича, извучена на свет Божији.
Уз извесну дозу сумње, то је био орао – кључ који откључава, по њиховом договору, врата раја.
– У реду, Жор! – подсмехнувши се, с хладном радошћу у срцу, рече Плугатирјов. – Да кренемо, братац, кући… Доста је експеримената на себи и… на живим људима. Свршено је!
Жора отшкрину врата, погледа унатраг на задње огледалце и, спустивши ручну, лагано покрете возило.
________________________
ПМП – пуковски медицински пункт.
Ако се и ожениш – Прва посланица Коринћанима, 7-28
Шерше ла фам (фра, искварено) – Тражити жену.
2006.
Превео са руског:
Владимир Јагличић