Спецификум људске врсте јесте потирање сваке напредне мисли појединца и свесрдна преданост у искоријењивању штетног индивидуализма у својим редовима. Иако је уџбеник историје пун идеја за живота маргинализованих и из друштва изопштених прогресиваца, исконска жеља за гурањем ближњег (а другачијег од нас) у понор је јача од савјести, свијести или образовања. О овом проблему у модерним оквирима говори и Бојан Броћиловић, аутор романа Човјек из ормара. Јунак његовог прозног првијенца, Аркадије Бродић, умјетничка душа и човјек погрешних (макар данас) библијских свјетоназора, принуђен је да се бави незахвалним правничким послом (попут Његована у Поети и адвокату Јакова Игњатовића) и да сваки дан трпи методичан подсмијех испразнијих а успјешнијих и цијењенијих колега. Серија личних ломова од крхког Аркадија чини неурастеника, подвојену особу са снажно израженим унутрашњим борбама. У страху од утваре сутрашњег дана, Броћиловићев јунак своје незадовољство свијетом покушава заборавити у скученим и мрачним просторима. Отуд и Аркадијева опсесија тамом ормара, која је не само вид одбране већ и посљедица лабилности код човјека који се не може помирити са стварношћу па од исте бијежи у опредмећену мајчину утробу, једино мјесто гдје се осјећа недодирљивим.
Ова питорескна жалопојка над човјеком на сигурном путу да постане прах је специфична због сложености израза који је Броћиловић користио у ваљаном предочавању немогућности помирбе поетске правдољубивости са правничком прагматичношћу. Аутор Човјека из ормара нам је понудио оригиналан језички спрег сачињен од правно-административног функционалног стила и пјесничког, надахнутог, језика. Броћиловићево вјешто вођење паралелних фабулативних линија те њихово подебљавање сарказмом и самоиронијом као и спретно карактерисање ликова, добило је на снази оваплоћивањем у увјерљивој и функционалној језичкој фузији, налик истој код батлера Стивенса у Остацима дана Казуа Ишигора. Читљивости и читаности романа неће нашкодити сегментирана развученост или еуфемистичка углађеност Броћиловићевог сказа већ ће ови елементи само поспјешити створен утисак о Аркадију као правнику, подсвијесном робу своје вокације, коју отворено мрзи.
Квалификујући Аркадијево незадовољство у тјескобе ликова познатијих књижевника Броћиловић поставља жаоке самосажаљења свуда по дјелу, попут кљусади за дивље животиње с којима ће ”уловити” срећном крају наклоњене читаоце. Ову трагикомичну црту Броћиловић вјешто плете од самог почетка, од надјенућа пародично-помпезног имена свом јунаку и давања pulp наслова роману преко посјете Дикенсових ”божићних духова” у лику својих омиљених писаца па све до фото-финиша, који можемо дефинисати као опште мјесто.
Човјек из ормара је немилосрдна демистификација балканског псеудоморала, зато што у њему Броћиловић непрестано и тенденциозно завирује иза прокламованих и пропагандних крилатица о правди, поштењу, једнакости и демократији. На циничан и бруталан начин, он у свом роману показује дволичност те праксе, разоткривајући оно покварено и профитерско што се налази иза лијепе фасаде. Овај омаж бившим сањарима и свједочанство о контузијама нашег друштва те интелектуалној сиротињи са академским префиксима, дјело је достојно полица избирљивијих читалаца.
Милан Милошевић