Уз информацију о промоцији дуго ишчекиваног прозног првенца Мулат албино комарац (Имприматур, 2019), СРП-овог сарадника још из најранијих дана, Стеве Грабовца, преносимо Вам и његову нову пјесму Морисонови плаћеници. Промоција романа ће се одржати у уторак, 14. маја у Банском двору, у сарадњи Имприматура и Императива – удружења за промоцију и популаризацију књижевности.
МОРИСОНОВИ ПЛАЋЕНИЦИ
Замишљао сам да читам „Романтичне псе“ Роберта Болања
у полупразној сали неког амфитеатра, у публици су биле само жене,
а из невидљивих звучника допирала је тиха Дворжакова мелодија,
читао сам у заносу „Магарца“ и замишљао Болања и Мариа Сантјага
како одлазе у сутон на црном магарцу или је то био Мариов мотоцикл
и желио сам да кажем „ово је дивља поезија, дивљачка“ али нисам могао
нисам могао од суза које су ми замрачиле вид и запеле у грлу
нису то биле сузе туге већ сузе поезије, исте које би запеле у грлу Мариа Сантјага
да је икад имао прилике прочитати ту пјесму
и замишљао сам да смо на сјеверној граници Санта Терезе, том великом гробљу
сами, ја у својој сивој „вијетнамци“, а Болањо у кожној јакни
док се испред нас пружа пустиња, док пустиња остаје око нас, док је пустиња
свуда
а под нама само неименовани скелети и груба тишина све до средишта Земље
тишина коју ни вјетар не ремети, јер вјетар не повија кактусе
и једна страна неба је била облачна, а на другој је било сунце
спуштало је своје флуорсцентне неонске зраке, баш као у првим данима послије
апокалипсе
и свијет је изгледао обећавајуће, у некој ирачкој пустињи дјечак без једне ноге
јео је чизбургер и пио „кока – колу“, Боб Дилан је промуклим гласом пјевао
реквијем
а Грејс Џонс се церила својим никотинским осмјехом,
живот је пред нама, Роберто, рекао сам, толико књига за прочитати, толико књига
за написати
а под нама безимени скелети, иза нас ратови, смрад нуклеарних експлозија
иза нас тешко бреме постхипијевског синдрома и глобалног загријавања
слободне љубави, да, тоне љубави за све усамљене путнике намјернике
и све жене по имену Карла, све жене по имену Хелена,
скривене у сјетном осмијеху Алкире Сус Скафо, саме на другом спрату
универзитета
и свих жена са трга Тлателолко, скоро да вјерујем да су ме тамо у прошлом
животу убили
јер био сам у Мексику, морао сам исто тако некад мирисати океан, помислим
и помислим како дјечак без једне ноге неодољиво подсјећа на Рембоа
и њега су скратили за ногу мало прије него што је скраћен за главу
и Виктору Јари су одсјекли руке, а ми смо читави Роберто „ниједна кост његова
да се не поломи“ како каже Јеванђеље
ми смо читави, цјеловити, цијели, вјерујемо још увијек да треба вјеровати и да смо
миљеници свемира
дивља дјеца никла у провинцијама Соноре или Посавине, Морисонови плаћеници
детективи који слиједе траг звјезда у ведрим ноћима док причају о
егзистенцијализму
са сљедбеницама Алана Вотса или медитирају на некој стијени хиљаду дана и
хиљаду ноћи
и мисле на све жене Санта Терезе, на све мајке Сиудад Хуареза, на све оне
Посавине, Вуковаре, Сарајева, Сребренице
и на све оне милосрдне анђеле који ће сутра испуштати бомбе по некој другој
дјеци
из неких других провинција, широм свијета, свијет је велика провинција и има
још довољно мјеста
да се истресе овај смртносни товар, али кога брига, зар не, сигурно не нас, ми не
вјерујемо у хуманизам
и сматрамо да је концепт човјечанства погрешан, али то кажемо само
кад смо испијени од мескала, од кодеина, од никотина, од хероина и кад је
неком стало да пита
налазишта нафте или налазишта воде или пренасељен свијет или било која теорија
завјере
за холивудски подрум, спектакл у најави, ништа не боји небо љепше од свјетлећих
метака
и распрскавајућих експлозија, бесплатан ватромет за дјецу Трећег свијета
и добро је ако не мораш то да знаш, добро је ако никад ниси спавао у хладном
подруму
добро је ако ти нису одбили бубреге пендрецима док си имао петнаест
и добро је да не знаш како је то, боље је постати пјесник заобилазним путем,
читајући Јесењина
или замишљајући Рембоа како пуши Полу Верлену, твој највећи степен
декаденције
или још боље; сматрајући Петра Кочића највећим писцем свих времена,
али не заборави – Кочић је завршио у лудници, он је знао за хладне подруме и
хладне душе
или цитирати Андрића у свакој прилици иако га никад ниси читао, зависи
боље је не познавати сирову поезију Роберта и Мариа Сантјага, боље је не
путовати у Чиле
и замишљати да читаш „Романтичне псе“ у амфитеатру пуном жена које плачу.