КОЧИЈАШ КАСПАР
или
КАКО ДОШЛО, ТАКО ОТИШЛО
Каспар, занимањем кочијаш, једног јутра ушао је у собу свог господара грофа да упита милостивог за дужи годишњи одмор. На грофово, кратко по војнички, питање: „Зашто и гдје?“ Каспар је одговорио: „Ваша Милост мора бити упозната с тим да сам освојио 20 хиљада златника на лутрији. А онда ми је пало на памет да једном и ја изигравам великог господина. И зато хоћу прво да купим кочију са пар чилаша и једним кочијашем који ће служити мене и тимарити коње. Потом мислим поћи у Беч и тамо живјети раскошно док се џеп не испразни. А кад све буде готово, вратићу се и замолити Вашу Милост да ме поново прими у службу.“
Гроф је у чуду одмахивао главом и покушао је да га одговори од те блесаве одлуке те увјери да новац уложи у какав интерес, олакша себи живот и побрине за старост. Али Каспар је остао чврсто при својој одлуци, рекавши му да се довољно дуго жуљио на кочијашком сједишту. Хтио је и он једном да искуси како то изгледа сједити у кочији. И да му, такође, господин гроф то не узме за зло.
Гроф, када је спознао да неће успјети разувјерити Каспара, дозволио му је одлазак – и пошто га је уважавао и цијенио као поштеног, љубазно је додао: Кад год да се вратиш, примићу те у службу. Након неколико дана, Каспар се одвезао у сопственим кочијама према Бечу. Стигавши тамо, изнајмио је себи собу у једној од најотмјенијих гостионица, у којима одсједају само барони, грофови и богатији трговци. Тамо су му се увијек обраћали са: „Шта је извољела Ваша Милост?“, „Да ли је Ваша Милост задовољна?“, „Иска ли шта ваша Милост?“ Увјерише тако Каспара да је рођени господин па се почео хранити, пити и понашати попут каквог племениташа.
Слуге у гостионици су брзо схватиле кога имају пред собом па су почеле играти своју игру. „Ваша висости“, почињали би облијетати око Каспара, „требало би организовати балове, пријеме, живјети на високој нози!“ То се Каспару, поласканом слугиним титулисањима, није морало понављати. Без много часења, двадесеторо људи изобилно се хранило, пило и уживало на његов рачун.
Није протекло ни пола године а већ је половина згодитка са лутрије била потрошена; спискана, боље рећи. У сваком случају, отмјени живот га је већ добрано ојадио. Каспар је почео размишљати о својој ситуацији и нерадо се одлучио на устручавање од сопствене обијести, како би и након годину дана имао колику-толику суму за старе дане.
Међутим, раскалашна дружина га је већ исувише упетљала у своју мрежу, па му нису дозвољавали да се много миче од њих. И како сам више није хтио да попусти, дошли су на идеју да га друкчије опељеше. Једном је „Његова Висост“ замољена да помогне овој-оној особи у великој невољи и позајми јој новац – што је овај свесрдно и учинио. У неким другим случајевима, Његову Висост су повремено пљачкали а како је овај узимао за зло, правио буку и своје слуге називао лоповима, пријећено му је тужбом од које би се могао спасити само добровољним плаћањем позамашне суме. И цехови су сваког мјесеца постајали већи и већи и то у мјери у коликој је његов апетит за јелом и пићем постајао мањи.
Најзад, крајем једанаестог мјесеца, увидјевши да је скоро остао без новца, одлучио је напустити Беч и са малим остатком свог богатства, лагано и незаобилазно вратити се кући. Али тог јутра кад је намислио поћи, његов кочијаш – битанга права – удружио се са осталима; поднио му је под нос рачуне о неплаћеним напојницама, кривотворене рачуне за одржавање коња, а потом и исте од ковача, кројача, обућара и трговаца. Како би платио дуговања којима му је пријећено и тако избјегне невоље, морао је продати и коње и кочије. Остатак је био толико мали да се Каспар згрозио од шаке златника која му је преостала од силнијех хиљада које је, на почетку својих господских прикљученија, имао. Натраг се морао вратити пјешице.
Сутрадан по приспјећу у град у којем је обитавао његов господар гроф отишао је к њему, весео и пун наде да ће га овај опет запослити. „Ево ме опет, Ваша милости“, обрати му се по уласку у собу. „Ја, Каспар, молим Вашу милост да ме опет прими у службу.“
„Па, Каспаре, само зато што си држао до своје ријечи и ја ћу до своје. А сада, прије свега осталог, исприповиједај да ли ти се допало господином бити?“ Каспар му одговори: „Господски живот и није толико славан. Пробах га и не бијах срећан. Други пут га нећу кушати. Нека хвала! На крају, од њега имате само презир других, киселину у стомаку и немир у срцу. Све ћу то заборавити чим се поново доведем у ред и вратим се свом коњу и кочији.“
Гроф се насмијао и одмахнуо му руком уз опаску да ће све бити добро ако он буде радио поштено као и прије. И није Каспар Његову милост изневјерио! До своје дубоке старости Каспар је био вјеран слуга грофу а овај му се одужио скромним збрињавањем.
Превео са њемачког:
Виктор Мармилић
Лудвиг Аурбахер (1784–1847) био је њемачки учитељ и књижевник. Славу у домовини је стекао са циклусом прича о Седам Швабa.