Општи утисак
Без шапата и без вриска
шорови се крећу даље:
Данска, Шведска, махом Ирска.
Сваки дом је до дна спаљен.
Остали су у равници
Дунав, орах, казук-самац,
трешње, бурад, тополици.
У плићаку храстов чамац
плеше валцер без партнера.
Под бајером тма корова
– исте снаге, истог смера –
до Савуље, до Борова
спрема лежај комарцима.
Пред авлијом, на сокаку,
ветар-примаш жице штима
и предаје песмe мраку.
Предвечерје. Без дивана.
Ни погледа, нити стиска.
Невиђена, а снивана:
Данска, Шведска, махом Ирска.
Бела
Астал мусав (више прљав!).
Над њим су се руке дигле.
Наздрављају шприцер, брља;
циче чаше, флаше, кригле.
Масне руке потегоше
мађарице иза шанка.
Кибицери дуван троше
(за жестоко нису странка)…
Бијело Брдо против Даља
карте туче. Тај кркљанац
креће срцем… Терц до краља…
Два у главу, потом странац…
Бирташ гунђа док оловка
почиње да ситно вара.
У ваздуху виси псовка
пуна леба и свечара.
Картароши траже пиће.
Хватају се с њим у коштац.
Лочу сву ноћ. Већ и свиће.
Међу њима и мој отац.
Беле Барток бб (дугодневица)
деди и баки
На распусту, у Планини,
табанамо, босих ногу,
горе-доле, по прашини,
коју, потом, к’о облогу,
стављамо на болна места:
згуљен палац, лакат здеран…
Ка сурдуку, затим, сместа!
(Памћење је ћудљив деран
што тумара, неопрезан,
и разгрће старе страсти…)
Умрљане од пекмеза,
мусаве од леба-масти
стрељају нас дедин поглед
и бакини приговори:
Докле тако? Унедоглед!
Обуј шлапе и не нори!
Сви у крпе након прања!
Пред сан снажним ударцима
– уз јауке и дерања –
боримо се с комарцима.
Гледамо кроз шалукатре
(поређани чело-ногу)
удаљене бачке ватре
како трепте у излогу.
Беле Барток бб (краткодневица)
деди и баки
Јутро. Минус. Соба хладна.
Утопљени под јорганом
жмиримо на цревца гладна.
Бака млеком и кајганом
позива на устајање.
Потом носи пеку, чварке.
(Мени: Једи! Сестри: Јање!)
Уз фруштук и прве чарке
крећу ситно испод стола.
Деда остраг маже санке.
Горан, Нина и Никола
– по моделу из читанке –
низ косину према цести
јуре као суманути.
Тако ваздан, до бесвести,
клизе сати и минути…
Промрзнуте ноге, шаке
враћају нас до шпорета.
Под крилима снене баке
дедина се свила чета.
Ноћ већ нову битку иште.
Налик боју чаробњака
кревет поста борилиште:
ко ће лећи до димњака?
Бакин одлазак
Зовем се Јосипа Опшић
Али ме сви зову Пепица
Рођена сам у Загорју
Имам три сестре
Поред мене лежи мој муж
Сви смо га звали деда
Имам сина Бату и кћерку Весну
Бато има сина Николу и кћерку Јелену
То су моји унуци
Весна има сина Горана и кћерку Нину
Горан има Софију, Дивну и Вању
То су моје праунуке
Живела сам у Даљу
Умрла сам у Сомбору
Молила сам Бату да ме одведе на фризуру
Да не идем к’о несвет
Ставите ми само једну ружу
Весна ти знаш коју волим
Хладно је
Озепшћете
Брзо у кућу
Нека Бато наложи у кухињи
Мало да се умлачи
Весни реците да отвори ормаре
И да проветри собу
Дајте јој онај црвени пуловер
И слику где смо она деда и ја
Колипацна је била
Као ја сада