На стадиону или (први) Промашај
Била сам у четвртом средње, он мало прије мене. Тада сам експериментисала са фризуром, имала сам до тада дугу косу, а онда се догодило то да ми је досадило, (скратила сам је на неки кратки паж) јер ко зна и данас ми се тај неки унутрашњи немир, како би мој професор историје филозофије знао рећи – испољава, кроз нове фризуре и боје косе, а ваљда је то све одраз неке унутрашње несигурности и потраге за неком новом Ја, коју упорно избјегавам ухватити и поставити на право мјесто.
„Била“ сам са неким момчићем који је у ствари био све што није био – изгледао је старије, а био млађи, звао се једним именом а право име је прекрстио и те неке ствари бих и заборавила и прешла преко само да није био толико незанимљив и да се умио бар мало боље љубити јер његове танке усне су нешто најмање привлачно у свијету љубљења које је у том периоду било плафон за дјевојчицу која је тек кренула излазити и упознавати се са момчићима. Све би то било у реду, али некако сам била супротно постављена тим мачо фазонима слављења везе између момка и цуре и некако бар по мени испразном алкохолисању у име НАШЕ љубави по кафанама – а људи, ходали смо свега седам дана (!) – у сваком случају, згадило ми се све у вези њега и ја сам раскрстила са њим након десет дана.
Једне вечери сам га одвела на стадион. То је било моје уточиште; мјесто гдје сам проводила слободно вријеме кад год би то било могуће; вољела сам трчати – ујутру прије седам, навече кад заврши школа и часови физичког на стадиону, викендом кад ујутру могу остати и дуже, шетати се, ићи уз степенице, некад одиграти и партију тениса са другарицом из другог разреда… Ту сам дисала пуним плућима и сваки нови круг би вратио нешто из сјећања и посложио неке двојбе које бих тај дан имала у глави. Некако то је било то. Онда сам дошла с њим на ту траву на коју се никад нисам усудила да је погазим јер траву су баш његовали на терену и ја сам поштовала тај труд радника који су хтјели да фудбалски клубови и дјечији и они одрасли имају само најбоље. И ја сам то хтјела. Ту смо легли једно крај другог, ја сам гледала у звијезде, била сам занесена, очекивала сам неке пољупце, њежне ријечи – ништа. Он је лежао крај мене и ћутао. Мислила сам се у себи, да сам хтјела да сама дођем овамо и волим саму себе то сам могла и без њега. Не сјећам се да ли смо се тада уопште и пољубили. А први стварни пољубац сам чини ми се учинила ја и када је „то“ кренуло пожалила сам што сам уопште ишта покушала са њим да урадим. А као „притисак околине“ као када те сви наговарају да пробаш цигаре или што су другарице хтјела да постанемо „сестре“ тако што ћемо спојити крваве прсте након бодења зихерицом. Морам имати момка…ууу…као да је то нешто…
Симпатија ака Моја прва љубав
Онда сам осјетила те погледе. Јер не можеш осјетити нешто без те ватре. Испрва сам помислила, тачније нисам ни мислила – да је то нешто што се не дотиче мене, нешто везано за спорт или нешто слично па сам ја у том тренутку случајно наишла. Али испоставило се да му се баш ја свиђам. Мојој првој симпатији. И нека то све, допадао се и он мени. Био је ван овог свијета, као обично и све моје љубави, необичан, ван правила, а опет тако симпатичан, дјетињаст, а како је испало мало и превише дјетињаст јер убрзо након што смо провели скупа пар мјесеци, фрајер ми се престао јављати. Да. Као, ето… Чисто онако. А био је лијеп први пољубац и баш се добро љубио… Памтим и сада његове загрљаје и пољупце, а шта је причао више ме ни не занима већ начин на који ме је гледао. То свака жена треба искористити јер таквих тренутака са сваким мушкарцем има заиста јако јако мало. Зовнула сам га да се нађемо иза вртића. Отишли смо, причали, сједили и не знам више ни сама кад ни како спојили смо се – у прелијепом, дјечијем, занесеном пољупцу. Баш је био сладак.
Након неколико година чини ми се опет смо се нашли и опет смо се свидјели једно другом. А искрено и дан данас би када бисмо били скроз искрени рекли да се и даље свиђамо једно другом јер мислим да те дјечије љубави заиста трају. Питала сам га тад шта је то било када се престао јављати и да буде искрен јер ипак сам ради њега јурила кући сваки викенд и трудила се да проводим и три дана код куће само да бих му била што ближе. Али ваљда људи не знају цијенити жртве, што ће вријеме и показати свима нама, а он је рекао да сам му досадила и то је то. Бар је био искрен. Тада му је поново требала симпатија и љубљење. А сад овај пут и нешто више. Само што се ја овај пут нисам више јављала, није ни он и то је било све. Наравно, није се то само тако десило. Ипак смо се и нашли и све је било лијепо, али једном смо били код њега у стану и покушао је да ми буде први, ја нисам хтјела и то је тако и остало. Једном када с неким престанеш, то је чини се заувијек. Не знам.
Морам да се удам или Промашај, други дио
Имам 29 година. Наредне године се требам удати. Момка немам. Оставила сам два иза себе које сам вукла по три године. Са првим сам била јер сам са њим први пут водила љубав, са другим сам била толико јер сам и даље вјеровала да се људи мијењају и да говоре и раде оно што мисле. Као, прво, никада не можемо знати шта онај други мисли, а друго: оно што се изговара и оно што се чини требају се поклапати. Кључна ријеч је требају јер, на жалост, обично није тако. Ради тога непоклапања имала сам доста материјала за исповиједити – уколико желите ступити богу пред истину, без гријеха (што је немогуће, јер нема безгрешнога), морате ускладити језик са руком и говорити и чинити истину. Другачије не иде.
Сада, уколико не желим бити проклета, потребно је да нађем момка и – удам се. Брине ме то, него шта. Од малих ногу љубав је за мене светиња и имати породицу јесте нешто изнад свега постојећег на земљи. Како бих сада могла да мијењам идеју љубави за идеју нечега потпуно страног моме бићу? Мада, није немогуће. Колико год долазили из веома мале, сеоске, средине, та идеја припадања нечем вишем јача је од нас самих и сада – нисам о томе никад ни размишљала – да ли је потребна храброст отргнути се тим средњовјековним нормама или је посве нормално корачати неким новим, неутабаним, чудним стазама. Како вријеме показује, чини се да је потребна храброст. Храброст је потребна када устајеш ујутру из кревета, а знаш да нећеш дочекати Васкрс. Храброст је када дижеш особу из кревета иако и ти знаш да неће дочекати Васкрс. Храброст је када наставиш да живиш када та особа… када је више нема.
Тако да, у суштини мушко-женски односи су као онај кремасти дио тирамисуа, тамо гдје се убацује скупи марципан и мути да добијеш прелијеп и њежан лагани укус слаткоће у устима; не служи ничему када си сит, само баханалисању у времену када ти проради онај животињски нагон у теби. Суштина одабира оног поред тебе је попунити празнину коју нико не признаје да је у себи има. О, како је лијепо немати ту празнину! Али ја је имам. Обољела сам давно од ње, а како и зашто не знам. Можда сам рођена са тим. И када је једном попуниш, опет и опет изнова је попуњаваш умјесто да се суочиш са том рупом и погледаш јој право у лице. Опет та храброст.
ana.galic.bl@gmail.com