Данило Топић
КАЛАБРИЈА
Оџепарен у Тоскани, заклан на Есквилину
Једног ћу јутра с магловита брда угледати Калабрију.
Точкови мириса, бршљан храни бистру Висину
Из које дјетињства журе да ти се пријетећи смију.
И смрвљен караванима, рањен хашишом вилинским
Настамбама смокви и сирћета што одано, ко милостињу
Просипају Хипносове лепезе мегакатакомбама подмуклим
Његујући само циркусантску провинцију, стару шкрињу
Митских дућана крај католичких Зидина
Што се модро, лебдећи указују гуслару на мазги.
Наст′о ли си, блажени крајоличе, испод длана Мидина
Ил те сатвори неки мртви род – можда Пелазги –
На свечаности палминих есхатолога, без гунђања себра
Док још очи младих пастирица, ко конзоле, бјаху пуне сребра.
Никола Дакић
IV
Некада би узео мач из шкриње
И замахнуо њиме кроз ваздух
Путује кроз светлост што с мора
Долази путевима горским
Ниједан путник никад није
Открио земљу својих успомена
Ниједан лудак песник скитница
Ниједан сликар тамних коса жена
Ниједан а ипак море је тихо
Немирно сутон над њим леже
Треба путовати у раван ником
Зарад зрнца неке среће
Зарад снова који у баштама поред мора
Спавају у злату што се креће
[…] Руку под руку са видљивим и практичним, створеним и постојећим, давна снага мита струји кроз жиле земаљске кугле у којој обитавају тајанствене суштине свеколике дивоте и љепоте прашума, пустиња, леда и снијега, честара и мора, дубоких дивљина, пропланака и низија, степа и планина, те буди оно најљудскије у човјеку. Пут умјетника стазама непрегледних пространстава, својеврсна је потрага та истином. Истином коју свако од нас тражи у интимном самопроналажењу. Међутим, незаобилазна претпоставка таквог подухвата је снажни интелектуални бунт против сваког облика неприродности. Та претпоставка скоро да важи као императив. Нужност овог бунтовништва има своју сврху. То је покушај спасења свега што постоји као биће живота. Умјетник тражи благослов у блискости и идентитету са створеном природом, муњевитим облаком, ријеком, дивљим свијетом прашуме, орангутанима, слоновима и тигровима, фјордовима и Хималајима, вулканом… Метафоре, алегорије и алузије, поређења и јака симболика недодирљивог, а изворно натуралног свијета упућују на самоогледање у самоскривљеном отуђеном себи. Себи шуме, океана, језера. Враћање извору бивствујуће истине оличено је у сусрету човјека са духовним миром и непатвореном срећом утапања у њега. Са грађанској цивилизацији одсутном, а недостајућом, одвећ загубљеном природном људскошћу. […]
(Из рецензије Славена Требовца)
[…] У једном моменту (сонет XXXIV) аутор нас тако очито подсјећа на Гетеовог Фауста, на други дио који започиње вјештицама, на однос Дјевице (која се више пута помиње у сонетима) и научењака који ништа од живота није доживио, а тако га је жељан да ће све дати, па и продати душу, само како би се насладио овоземаљским ужицима. То нам саопштава и ауторову потајну, наслућену, а ипак кроз сонете и разоткривену тајну исте жеље за сједињењем са својом идеалном женом, са оном која је у стању отворити рајске капије. […]
(Из рецензије Ане Галић)
Издавач: Удружење за промовисање културе и мишљења Софиа, Бања Лука, 2019.
Свој примјерак можете поручити контактирањем самих аутора: picnilo@gmail.com и nikolalektura36@yahoo.com