*
Дуж ријеке Хадсон изграђен је крак пута 9W, па Велда и ја, хитајући њиме и задивљени дојмљивим околишем, нисмо ни примијетили да смо прешли на другу страну Џорџ Вашингтон моста. Кад смо прошли кроз Њубург указала нам се марина гдје је Маркос Дули имао своју лађу. Марина је још била ту, оронула и зарасла у траву, али су стубови пристаништа још увијек били стабилни и достатни за пола туцета разних пловила. Двије прилично изанђале једрилице су се љуљушкале уз док.
На спољној страни кућерка писало је Џејмс Бледсо, власник. Тријем је очигледно био уред, а стамбене просторије су биле иза. Куцао сам и стрпљиво чекао све док један маторац с нагриженом јабуком у руци није дохрамао. Његова квргава кољена вирила су испод шортса каки боје. „Не изгледаш као љубитељ једрења”, рекао је, претходно ме ошацовавши.
„И нисам”, признање га није уопште изненадило. Сјео је на кутију и забацио руке иза главе. „Не желиш изнајмити брод, зар не?”
„Данас не.”
„Тако сам и мислио.”
„Госн Бледсо, да ли сте познавали Маркоса Дулија?ˮ
Очи му се заискрише и он спусти руке на кољена. ,,Наравно. Прошли смо заједно много тога. Нисам га видио има већ пар година.”
„Мртав је, госн Бледсо.”
„Забога,” рече сав намрштен. „Шта се десило?”
„Убијен је, али то је сада већ друга прича. Сазнао сам из силних разговора да је он овдје имао лађу.”
„Још увијек је ту,” рекао је. „Она се потпуно расушила и неопходна јој је стопостотна рестаурација. Ако имате пар мјесеци и вишка лове, можемо одмах почети.”
„Желио бих је прво видјети.”
„Прљаво је, да знате, много прљаво.”
„У реду је.”
Није ме слагао. У старом амбару лежала су три музејска примјерка са отвореним предњим дијелом и стаклима испалим из оквира. Рђа се била својски насалецала на све металне дијелове. Дулијевој лађи су висеће траке паучине и слојеви прашине давали сабаласан изглед Летећег Холанђанина. Поклопац је био затворен а омоти слаткиша су били разбацани посвуда.
„Дјеца”, објаснио је Бледсо. „Улазе у амбар и играју се. Не могу да их…”
Показао сам на љестве које су водиле са стране. „Хоће ли вам сметати ако мало бацим поглед?”
„Напротив.”
Мердевине су биле ручни рад али изузетно чврсте. Споро сам се пењао, пребацио сам ногу преко ограде и нашао се на палуби, скидајући паучину са свог лица. Дјеца су провалила у малу кабину и извукла све што би било од неке вриједности. Плафоњерке су биле разбијене а осушена говна правила су гужву у керамичкој клозетској шољи. Кормило у кабини је било нетакнуто али су иза њега на командној табли од махагонија умјесто инструмената зјапиле рупе. Стари Дули би се окренуо у гробу да може видјети у каквом му је јадном стању лађа.
Окренуо сам главу гадљиво и погледао преко махагонија командну таблу гдје су дјеца угравирала своја имена. И таман кад сам мислио одустати од тражења, видио сам нешто. Нису то биле само шкработине и дјечија гребања, већ осам бројева пажљиво исписаних шилом да се не би случајно избрисали.
То су били оних истих осам бројева са Дулијеве урне, његов тазе серијски број. Проклетство, то нису биле идентификационе цифре!
Сишао сам, испрашио се и рекао Бледсоу да се не мислим бацати у трошак за ову олупину. Захвалио сам му.
Кад смо ушли у Албани стао сам код истраживачког уреда.
Младић је био пријатељски настројен, као драго му је што види некога из Велике јабуке. Кад сам му показао бројеве, потражио је нешто у књизи и онда нас повео до зидне карте. „То није било тешко,” рекао је.
„Знаш то мјесто?”
„Наравно. Сви га знају. Био је ту један стари шверцер у вријеме прохибиције. Није много тога остало тамо. Велика кућа је одавно иструлила и само стари чувар Слејтмен живи у окућници. С времена на вријеме, ископа у близини мало шкриљца. Распитујете се због куповине?”
„Није искључено.”
Довести се до тамо уопште није било једноставно. Послије четири погрешна скретања, нашли смо уски, једнотрачни запуштен путић који је кривудао између дрвећа према Кетскилс масиву, који је био понос ове савезне државе.
Након сљедећег скретања, дрвеће се прориједило и могла су се видјети само велика, празна поља са три старе зграде, посађене на рубу једне неодољиве планине. Сад смо се возили путем насутим сивом шљаком. Био је оивичен ријетким пурпурним чичком. Стаза се гранала у пет различитих смјерова, али како су сви осим једног били потпуно запуштени, остао сам на том проходном. Он нас је довео до истрошених зграда, посвуда закрпљених и шупљих али још увијек настањивих. По многим знацима се дало наслутити да ту има некога.
Боље да ја водим игру него неки раздражљиви стари горштак машући двоцјевком, мислио сам. Легао сам на сирену и чекао. Кроз јако мусава стакла на вратима ниси могао видјети ништа, па ни то да ли је горштак унутра. Ипак, не бијаше онакав какав сам наслућивао да ће бити. Био је стар али не и иритантан. „ʼАјʼ ʼзађи ванка и приђи”, довикнуо је. Глас му је био шкрипав али радостан. „Видо сам те на миљу да долʼзиш па сʼм пристав`јо каʼу.”
Велда изађе и представи му се. „Ко бомбардер си, луче”, рече стари. „Ја сам Гроф од Шкриљца. `Мам право име алʼ ме њиме нико одавно не зивље.” Стиснуо ми је руку, продрмусао је и зачкиљио у мом правцу.
„Ми желимо видјети куда и како су то ишле шверц туре.”
„Ондак вам је боље дʼ понесете камʼру.”
На часак сам се осјетио глупо што нисам понио фото-апарат али ми Велда намигну и оде до аутомобила. Вратила се са малом 35-милиметарском Минолтом и блицем. Гроф од Шкриљца је устукнуо корак натраг кад га је Велда почастила фотографисањем. Блиц га је потпуно заслијепио. Брзо опорављен и са нараменицом спуштеном преко једног рамена, одвео нас је кроз кућу до задњих врата.
Слиједили смо пут којим је ишао гроф са упаљеном бакљом. Тле је било нестабилно. Кад је Гроф од Шкриљца стао, видјели смо пукотину у страни брда. Повукао је грмље и ту нам се указао отвор, толики да је кроз њега могао проћи човјек на коњу. „Овдје сʼ била велʼка дрвʼна врата”, објаснио је гроф. „Више иʼ не можʼте видʼти, наравно. Камиони сʼ ишли овʼда без проблема.”
Поведе нас даље, а нас двоје се збишмо уз њега. Била је то дивна природна пећина, хладна и сува. Прљавштина нам је улазила у обућу. Пећина је била толико велика да смо видјели само један зид слијева.
Велдин глас је мало задрхтао. „Слијепи мишеви?”
„Неʼа их”, увјеравао ју је гроф. „Њеке пећʼне их имају али ова јок. Не знам заштʼ.”
Ходали смо даље. Наилазили смо на стари алат и остатке камионских сједишта који су највише подсјећали на артефакте у антикварници. Гроф је окренуо бакљу у нашем правцу да провјери како се сналазимо. Велда је све фотографисала више пута па је убрзо понестало филма али то више и није било важно јер смо већ били завршили наш туристички обилазак. Вратили смо се тамо гдје смо ушли.
„Штета што је прохибиција изашла из моде”, примијетио сам.
Гроф од Шкриљца, Велда и ја гледали смо једно друго. Ова велика, празна и прашњава пећина је скривала нешто, мени тренутно недокучиво. Кључ је можда био баш овај ниски чичица, сељо којем је било драго што га је посјетио грађанин у кишном мантилу. Велда је убацила нови филм и фотографисала околину посједа. Задржали смо се дуже него што смо мислили па смо се уљудно захвалили Грофу од Шкриљца и кренули натраг прашњавом стазом.
*
Окренули смо на југ и на главном ауто-путу застали код првог ресторана на који смо наишли. Ушли смо унутра и наручили кобасице, палачинке с преливом од јаворовог сирупа и по шољу вреле кафе.
На пола палачинке Велда је заустила: „Шта смо то испустили, Мајк?”
Завртио сам главом од муке. „Дули се поштено измрцварио да би поставио све оне бројеве. Желио је да их ја нађем и лоцирам мету. У дуре, сад сам учинио обоје.”
Велда је сједила замишљено мало јаче од минута и доконо муљала кашичицу по устима. „Мајк… Дон Понти је прилично усијана глава, зар не?”
„Био је као млађи.”
„Како је онда могуће да не реагује? Како то да није послао никога да те учитуљи? Изазвао си и осрамотио Уга, зна за твоју блискост с Дулијем – и опет те оставља на животу.”
„Проклетство, Велда, причаш као вашљиви саобраћајац.”
„Понијела сам пиштољ. Објасни ми, Мајк.”
„Он хоће да се увјери колико далеко ћу ићи са својом игром.” Послије ужине, на ауто-путу, изненада сам се пребацио у лијеву траку и на рампи с показатељима правца одабрао одвајање за сјевер. Велда је клатила главом, изненађена. „Куда ми то идемо, Мајк?”
„Натраг до Слејтмена.”
„Разлог?”, подигну обрву Велда.
„Сјећаш ли се кад је чича рекао да је видио наша кола на миљу?”
„Да?”
„Шверцер мора да је вирио однекуд из шуме.”
„И како ће нам то помоћи?”
„Не волим да ме трпају, мачко.”
Нисмо прешли ни осмину миље кад је она пружила руку кроз прозор и рекла, „Стани!” Одмах сам нагазио кочницу, оставио мотор да брекће те изашао из аута и стао до лијевог фара. Велда ју је запазила тачно на вријеме. Права као стријела, на једној страни планине, као нацртана, налазила се чистина. Свако одатле би могао уочити кретање доље на путу. У вожњи је жртва не би на вријеме примијетила тако да би је на крају чистине дочекала засједа и захваљујући шуми затворила у круг, пресјекавши јој одступницу.
Поред улаза сам возио упадљиво споро. Да вребам било какав покрет, није се могло наслутити по мојој лаганој вожњи. Прошли смо поред олупине старог Маковог камиона на ланчани пренос. Строго смо се држали правца којим нас је водио путељак, као да је ван утабане стазе било минско поље. Напокон смо стигли на обод имања.
Зауставили смо се тек код врата Слејтменове куће. Никаквог шума. Могли су се чути само звиждук вјетра између стабала и удаљена тутњава грома.
Изашао сам из аутомобила и дао Велди знак да буде иза мене. Пажљиво сам мотрио на стару шуму јер сам одатле очекивао невоље.
Врата су била притворена. Ватра је горјела али је мјесто дјеловало напуштено. Није било прљавог посуђа а канта за смеће је била испражњена. Све је било на свом мјесту. Баздило је по самоћи.
Велда је ситуацију узела здраво за готово. „Мора да је отишао до града, Мајк. Не би заложио ватру да гори да се није мислио брзо вратити,” рекла је.
„Дуга је то шетња, мала. ʼАјде, бацимо поглед у пећину.”
Слејтмен је оставио своју бакљу на столу. Узео сам је и дао Велди.
Овај пут смо ко од шале нашли улаз. Велда се мало скањивала док нисам рекао: „Нема слијепих мишева, сјећаш ли се?”
Дубоко је удахнула и ушла за мном. Држали смо се зида, газили преко смећа, шутали само оне ствари које не би могле произвести звеку и избјегавали срчу од боца вискија које су пробавали, исушивали и бацали радници у тренуцима свесрдног коришћења бар једне предности свог посла.
Прошли смо три нише на путу до мјеста које сам желио поново видјети. Ту се налазио крш од таванице која се обрушила прије много година и неко га је био згрнуо с пута ка зиду. Освијетлио сам плафон и угледао пар ознака у камену па спустио бакљу ниже да погледам коси стуб с моје лијеве стране. Дебеле наслаге прљавштине и прашине су биле на свему. Сишао сам доље, узео шаку прашине и пропустио је кроз прсте.
Чудно, мислио сам у себи. Прашина није била прашњава. Више је изгледала као фини пијесак. Свјетло од Велдине бакље ме је погодило дрито у око.
Кад је схватила да ме засљепљује, окренула је бакљу надоље и упитала: „Шта тражиш, Мајк?”
Таман сам се био припремио да јој одговорим кад ме је нечији подругљиви глас прекинуо. „Да, Мајк, реци јој шта тражиш.”
Чуо се слаб метални шкљоцај. Заледио сам се. Послије КЛИК свако врдање се скупо плаћа.
Велда је гласно гутнула.
Глас је био млад и опор, баш онакав каквим замишљамо да ће нам се обратити Дама у црном кад дође по нас. Био сам увјерен да неће чекати прољеће да ми смјести метак у тикву.
„Касниш, Уго”, рекао сам колико сам могао равнодушније.
Мој тон га је мало успорио. Уго Понти није био од оних што брзо мисле.
„На шта, Хамеру?”
„Пратио си нас.”
„Наравно да јесам. Нисам толико глуп.”
Почео ме је хватати грч у нози али сам га морао запричавати док не смислим нешто ефикасно. „И сад си у великој, празној пећини, Уго.”
„Да, али имам тебе и твоју женску на нишану и ти си свјестан даљег тока радње.”
„И даље не схваташ, зар не? Шта те је навело да помислиш да ћу те ја довести до лове?”
„Не покушавај ми продати те шупљаке, Хамеру. Твој ортак Дули ти је све рекао.”
Велдина бакља је још увијек била оборена на доље. Обоје смо били освијетљени с пламеном наших бакљи а Уго је био у потпуном мраку. Сваки покрет би нас могао коштати живота. По шкљоцају нисам могао закључити да ли у рукама држи пиштољ или сачмарицу али ако је ово друго било у питању, онда смо надрљали јер нас је већ са првим пуњењем могао обоје покосити.
Без питања, полако сам се подигао из чучећег става. Мозак ми је радио брзином свјетлости тражећи најповољнији излаз из овог шкрипца.
„Тако, Мајк. Лијепо и полако. Ево сад нам можеш и открити тајну. Шта уопште тражиш овдје”, с дозом искрене љубопитљивости упитао ме је Уго.
Ех, кад би Велда погодила моје мисли! План који сам саткао на брзину, морао се извести у цугу и како треба иначе смо обоје доњи. Није било шансе да јој намигнем или дам знак, па сам се морао поуздати у њене рефлексе и стање свијести које се развија међу дугогодишњим сарадницима тако да обоје почну размишљати као једно.
„Ја не тражим, Уго. Нашао сам што сам тражио,” рекао сам самозадовољно.
Бацио сам бакљу на земљу; Велда је све схватила у тренутку па смо обоје, скоро истовремено, залегли. Уго је испуцао четири пуњења у нашем правцу прије него што је схватио да није погодио ниједно од нас. Али тада сам ја већ имао своју 45-ицу у рукама, спремну за бљување олова, и уперио сам је тачно тамо гдје сам видио посљедњи бљесак. Заглушујућа рика старог колта аутоматика одзвонила је попут грома у пећини. Метак је сломио нешто што је зазвекетало али није убио. Кад сам запалио бакљу, угледао сам Уга како шара по прашини тражећи поломљену сачмару коју је мој метак претворио у неупотребљиво смеће. Кад је схватио како ствари стоје, излетио је вани вриштећи и машући сачмаром као штитом. Повукао сам обарач 45-ице још једном и метак је погодио у метални дио пушке, који је завршио у његовој бради. Пао је а његове очи су се исколачиле од болног покушаја да продише.
Пришао сам му невољко и пустио да га бакља освијетли читавог. Крв је куљала из ране на бради а његово тијело је направило пар рефлексних трзаја прије него што се сав бол преселио у очи. Није знао шта слиједи, али мржња из његових зјеница није изгубила на својој снази. Напокон су се његове очи спустиле до пуце у мојој руци и кад сам је ја кренуо подизати, његове усне су се развукле у свиреп кез. Он је био одраз сад већ немоћне а велике жеље да ме убије. 45-ица је била посљедња ствар коју је видио.
*
Пси су пронашли Слејтмена. Његово тијело је било бачено у једну стару камену цистерну недалеко од главне куће. Невременом уништено дрво Уго је навукао преко отвора а хумком од камења га покрио. Имао је велику рану на глави а коса му је била сва слијепљена од крви. Његово тијело као да је лебдјело на дну резервоара.
То је било добро, сигурно мјесто за сакривање леша јер га нико није обилазио. Најбоље за све би било да убачени унутра буду стварно мртви.
Слејтмен ипак није био достигао тај степен мртвосаности. Батина којом се Уго послужио, није га убила. Задобио је фрактуру лобање али су му налази били добри. Проживјеће чича свој вијек.
Иако би сваки приучени агент за некретнине одмах утврдио да се од тог земљишта, након демолирања старих зграда, не би могао извући богзна какав профит, извјесни „момциˮ су поцијепали све трагове постојања мафијиних милијарди и наредили темељно прочешљавање терена. Структуре од угледа су све то изравнали, превртао се и испитивао сваки камен, земља се прекопавала и прелазила детектором за метал… И послије свег тог рада све што су пронашли било је брдо смећа и зарђалих конзерви, стари ланци с Маковог камиона и рушевине репете.
Потрошили су богатство тражећи благо које нису нашли.
Али су макар покушали. Лијепа ријеч – покушај. То значи да су испушили. Ја нисам.
Превео са енглеског: Милан Милошевић
Мики Спилејн (1918–2006), амерички писац и глумац, планетарно познат по својој креацији – детективу Мајку Хамеру, најмлађи је из пантеона hard-boiled школе. Честа оспоравања његовог списатељског талента од стране књижевне критике, сировост приступа теми те брутални и опсцени описи нису условили његову популарност. Читаност и продаја његових романа га сврставају у најзначајније америчке писце 20. вијека.