У првој половини прошле нам 2018. године, у трећем броју СРП-а, имасмо несвакидашњу част да премијерно објавимо одломак из романа Иде свет Ласла Краснахоркаија, који је, у врсном преводу Марка Чудића, угледао свјетлост дана нешто прије овогодишње посјете мађарског књижевника Београду (у оквиру фестивала ”Крокодил”). Захвални господину Чудићу на уступању ексклузивног права на објаву овог фрагмента, надамо се да ће након његовог читања, великан свјетске књижевности и међу СРП-овим пратиоцима на друштвеним мрежама пронаћи нове поклонике.
ОН
ГОВОРИ
ТЕЗЕЈЕВА КОНСТАНТА
Сада већ: Самјуелу Бекету
1 : 1 5 0
ПРВА БЕСЕДА
I
Не знам ко сте ви.
Нисам добро разумео назив ваше организације.
А, искрен да будем, није ми сасвим јасно ни какво то предавање од мене очекујете.
Па ваљда знате да нисам предавач.
Размишљао сам о овоме, разбијао главу, покушавао да докучим о чему ли је реч, као што и сада то покушавам, ту пред вама, али боље одмах да признам да ми није ишло и да ми не иде: не знам шта хоћете од мене, и имам неки нејасно лош предосећај да то можда ни ви не знате у потпуности.
Прошло ми је кроз главу и то да сте ме можда побркали с неким. Желели сте да позовете одређену особу, нисте успели у томе, па је избор пао на мене само зато што баш ја подсећам на дотичног.
Ништа не кажете.
Мени је свеједно.
Поштовани господине председниче, поштована господо, говорићу о тузи.
И почећу изокола.
II
У једној од последњих деценија двадесетог века, и то у њеним најпакленијим дубинама, једне страховито хладне ноћи поткрај новембра, опустелом главном улицом једне варошице у југоисточном Алфелду, у правцу ка локалном пијачном тргу, прошао је трактор, вукући неко сабласно возило. Одока гледано, било је дуго тридесетак метара, а високо… у односу на ту дужину и ширину претерано високо, и те оријашке мере, наравно, биле су упарене са оријашком тежином, а та тежина почивала је на само двапут по осам дуплих точкова. На његовим зидовима, направљеним од плавог таласастог лима, неко је – жутом фарбом, неспретно – нашкрабао неке тајанствене слике, и премда се читава та климава скаламерија можда понајпре могла упоредити са железничким вагонима, ипак није личила, није чак ни подсећала на њих, и то не само због тих својих прегломазних мера, тежине или точкова, нити због тога што су те грубо нашкрабане слике, својом застрашујућом недокучивошћу, ову шклопоцију одмах искључиле из реда железничких возила, него зато што на њој није било врата, чак ни нечег налик вратима, као да је према првобитном плану и налогу тако и требало да изгледа, као да је поруџбина градитељима у подземној хали за монтирање гласила овако: желим такво и такво транспортно средство од плавог таласастог лима, на двапут по осам комада дуплих точкова, али без врата, не, врата нису потребна, не, ни позади, лепо вам кажем, нећу врата, ни једна једина, молићу лепо, јер ако прихватате њену израду, онда је то ваш мајсторски рад, господо лимари, тако је некако могао звучати тај налог, јер ви то ваше ремек дело нећете скарабуџити, тако је канда звучало то штуро објашњење подземним градитељима, да би се за некога отварало и затварало, довољно ће бити да га ја отварам кад ми се буде прохтело, ако ми се уопште и буде прохтело, и то само изнутра, и само ја, наручилац, једним јединим покретом.
Као да је заиста о томе било речи, јер ко год би га први пут спазио, сигурно би стицао управо такав утисак, као да фантазије о подземној хали за монтирање, о тајанственим лимарима и о налогодавцу тотално скривеног идентитета, уопште нису биле без основа, јер свему томе требало је придодати и слику готово неизрециво споре вуче, напрезање оне крнтије од трактора по леденом ветру, а стога и слику мучно отегнутог пута који је ова ванредна ноћна композиција – пре него што на пијачном тргу напокон закочи – морала да пређе.
Не бих да злоупотребљавам ваше стрпљење, па нећу детаљисати, довољно је рећи да је, све у свему, била сабласан призор док се с муком пробијала насупрот ветру, да би затим, стигавши на трг, уз гласан уздах закочила, но, треба ли уопште рећи да је за свој сабласни карактер највише, разуме се, имала да захвали ономе што је у себи скривала и за чији су је транспорт пројектовали и саставили, а наравно и онима који су заједно са застрашујућим станаром тог возила дотандркали довде са Истока, прешавши Карпате, њеној посади дакле, а најзад и онима, тој одлучујућој и фаталној пратњи, оличеној у одока неких тристотинак типова, које је ово сабласно возило са својом посадом привукло себи са околних села и салаша, као сомнамбулнике Месец, и који су, стигавши возовима у рану зору и информисавши се са плаката, већ пропешачили главну улицу варошице, да би у свитању свих тристотинак њих, готово опчињено, окружило скаламерију.
Житељи варошице су се, јасно, информисали не само са плаката, већ и из гласина које су ову дружину добрано предухитриле, тако да су они, спазивши и сами ујутру необичан товар на пијачном тргу, тада само рекли: према томе, истина је, нису само гласине, значи, заиста је у праву била она гомила блебетала, стварно је, ето, читава та циркуска трупа са својим китом и са целом својом свитом, одиста, несумњиво стигла.
Поштовани господине генерални директоре, поштовани присутни, они су тако рећи знали све о тој дружини, све што се о њој могло знати, није било потребно поново прочитати текст са плаката, знали су из трачева, да се тамо, у оној гигантској приколици која се укотвила насред пијачног трга, налази највећи џиновски кит на свету. Били су већ чули за страховито гојазног Директора и за цигарету која му се вечито пуши међу прстима, коју би с времена на време претећи подигао, чули су за Универзалца, како су другог члана те двочлане посаде, човека рвачке конституције, непомичног у својој равнодушности, у тим непоузданим трачевима називали, а чули су већ били и за то да су ова двојица, заједно са наводно највећим китом света, свуда где су прошли изазвали велики дармар.
Много тога су житељи те варошице знали, и ако кажем да су их од тих сазнања мучиле зле слутње, онда то никога неће зачудити, ако имамо у виду да су, заједно са осталим грађанима, они тамо обитавали у свету у којем је владало општеприхваћено уверење да ће човек, из страха од себе самог, самог себе уништити у све јачој мржњи. Много су чега, дакле, били свесни, ситница и детаља, баш као и саме суштине, тога, наиме, шта се крије иза тог таласастог лима (крије се један страховито велики кит, једногласно би одговарали), да ли, међутим, сам тај кит нешто крије, те да се тај кит заправо нашао овде уместо нечег другог, да је он уједно и весник и порука у једном дивовском телу, е, тога житељи варошице уопште нису били свесни.
И отпочело је тад мучно ишчекивање све до поподневних сати, када се та затворена гигантска касета пред већ напола промрзлом публиком коначно отворила. Започео је спори, тетурави ход према унутрашњости ове гигантске касете, кроз улаз који је Универзалац изненада отворио скинувши стражњи лимени зид са унутрашње стране, започео је, а убрзо се и завршио, јер је опчињена чета гледалаца обишла њену унутрашњост и већ кроз сат времена се поново обрела напољу на тргу. И нико се одатле није помакао, и ниједан једини човек није се упутио главном улицом према станици, наставили су да чекају, стајали су и гледали у правцу отвореног улаза који води ка киту, јер довољно им је малочас било да баце само један поглед на њега, јер тих тристотинак изгнаника бацило је само један поглед на лешину кита која почива на ниско постављеним гредама, и већ су излазили, и већ су се вукли напоље, да се затим из близине, из његове близине, више, нипошто, наравно, не помакну.
Поштовани господине председниче-генерални директоре, опростите ако сам Вас погрешно ословио, поштована публико, насупрот житељима града, они, њих тристотинак, овом својом брзом провером, овом својом одлучном непомичношћу, тврдили су да тај кит унутра само прикрива нешто, и да они нису дошли због онога што тај кит јесте, већ због оног што он прикрива.
Постоји једна књига у којој се најодлучније тврди да се почев од тада у том граду све одвијало на најпакленији могући начин, односно да је, да тако кажемо, у њему дословце настао пакао, и та књига сугерише да она зна како је тај пакао изгледао, и шта се после тога дешавало, да зна дакле шта је тај кит тада, у најдубљој тами хиљаду деветсто шездесет и неке или хиљаду деветсто седамдесет и које, скривао тамо на пијачном тргу.
Опростићете ми што самовољно користим претпостављену множину, али хајде да се изразим овако: због недостатка једног општег смисла ми смо већ прилично сломљени, те смо већ превазишли и књижевност, повраћа нам се од ње, вечито се прави да постоји и да јој се пружа поглед на тај општи смисао. Ми не подносимо то да је она, књижевност, у самој својој сржи тако коренито лажљива, ми већ толико жудимо за тим општим смислом да више напросто не можемо да смислимо лаж, до те мере да не можемо да смислимо књижевност, штавише, ми повраћамо од досаде, од припростог нивоа лажи, не од згражавања, према томе, након свега овога, апсолутно се слажући са вама, и ја сâм сад могу да изјавим следеће: тврдити да постоји књига која зна, која ће да каже, која ће нама и само нама испричати шта се после једног оваквог џиновског кита ослобађа, такво тврђење је или безочна дрскост или гнусна будалаштина, лаж дакле, наравно, јер шта се заиста у таквој прилици ослобађа, то не зна нико, нема тога ни у једној књизи, јер тај кит то нешто истински и у потпуности прикрива.
Господине главни саветниче, поштовани окупљени!
III
Ако се све ово десило негде крајем шездесетих година, онда сам могао бити дечкић од неких десетак, а ако се све збило почетком седамдесетих година, могао сам бити момчић од петнаестак година, у сваком случају, јасно се сећам самог себе, како сам ујутру, на путу у школу, пошто ми је прошла језа кроз кичму, на све то одмахнуо руком, рекавши, каквог ли јефтиног опсенарства, некаква смрдљива стрвина, па још за педесет форинти, ја толико да им дам од мојих ускршњих пара нећу, то сам говорио у себи кад сам спазио тог лименог колоса на Кошутовом тргу, тик поред тротоара којим сам саобраћао сваког, па и тог јутра.
Тако је почело, ујутру, али онда, после школе, кад се некако нагло смркло и поподне прешло у вече, све ме је више мучила радозналост, па сам на крају и ја побегао од куће на Кошутов трг, као и толики други, који су са том огромном свотом новца, тих педесет форинти у џепу, шмугнули од куће, кришом, да их родитељи не примете.
Побегао сам натраг на Кошутов трг и избројао педесет форинти Универзалцу у шаке, и већ само стајање испред Универзалца, у близини Универзалца, деловало је као да је човек прекорачио неку границу, иза које су ствари можда величанствене, можда обичне, но свакако ужасавајуће и опасне. Не могу се сад, разуме се, присетити шта сам очекивао да ћу да затекнем када преко дасака најзад будем крочио у унутрашњост тог возила, али вероватно сам рачунао на ту можда величанствену, можда обичну, но свакако ужасавајућу и опасну природу призора који ће ми се указати, и зацело сам имао неку своју замисао о томе да ће можда бити сасвим овакав или потпуно онакав, али то какав је заиста био, то ме је затекло апсолутно неспремног, не због тога што је кит и превише одговарао мојим очекивањима или је пак исувише одударао од њих, не, нимало, већ због тога што сам одмах видео како бедно лежи тамо, на тим ниским, дебелим гредама, и некако се једва назире при светлости неколико бледуњавих лампи, и исто тако, заиста, готово сам сместа схватио да за ту мистерију, за њега, нема, нити ће бити било каквог објашњења.
Да бих га обишао, морао сам да му приђем сасвим близу, нарочито тамо код главе, јер тамо је требало да се окренем како бих се вратио назад, и та близина, близина те укроћености готово да ме је уништила док сам стигао тамо, до његове главе, и док сам се окренуо да се вратим. Срце ми је дивље тукло, грло ми се стегло и ја сам, док сам се окретао, још мислио да је то од саосећања, од потресености и стида које сам осетио, али онда, након пар корака, већ на оној страни, када сам у том свеопштем зачуђеном вуцарању на тренутак застао и само сам посматрао кита, покушавајући да га целог обухватим погледом, а када сам у томе успео, нисам више помишљао ни на шта, нисам желео нити бих био у стању да именујем шта је то што заиста осећам, је л’ ти то саосећање? или шта већ?, искључио сам се и није ми више радио мозак, само су ми осећања страховито прорадила, оно кад човека изненада обузме интензивна врућица, несвестица, нека омамљеност као на ивици провалије. Тада, разуме се, нисам био у стању ни реч да промуцам о свему, ни тамо унутра, ни касније напољу, када сам се напокон отиснуо са тих греда и готово побегавши кроз непомичну, дреждећу гомилу људи у чизмама, фуфајкама и шубарама, напустио Кошутов трг. Тада нисам могао ни речи да прозборим, али данас већ могу, могу да испричам шта се тада десило са мном, а верујем, и са осталима, те шездесет, или седамдесет и неке, јер данас већ могу јасно да изразим да ме је тај кит, док је тако лежао на гредама при бледуњавој светлости, рекло би се, увео у једну тугу, и мене, а вероватно и остале, и само сам посматрао кита, док се око њега тискају у унутрашњости те смрдљиве скаламерије, и обузела ме је бескрајна туга… не знам са чиме бих је упоредио, попут меда, знате, меда од којег вас једна кашика убије.
Као какав смртоносни мед, таква беше та туга, али уопште не бих волео да било кога од вас обманем овим поређењем, не желим да кажем да та туга сама по себи не може да се именује, нити да та туга има неки садржај мимо ње саме који би упућивао на нешто, неку причицу, неко тајно упутство, какав путоказ у кашичици меда, ма не, ни случајно, ова туга, да би се родила, није се могла ослањати ни на шта изван себе саме, напросто је обузимала душу, а описати је смртоносном слашћу малопре помињаног меда, тек из даљине је некако довести у везу са том кашичицом меда, на то се усудио тек део мене који је пао у немилост, и који је, поред стања немилости у које је запао, свестан и тога да су и други савршено свесни бесмислене неопходности, али и неприкривеног фијаска увођења и повлачења једног оваквог поређења.
Поштовани господине генерални секретаре, поштовано удружење, попут неког смртоносног меда, дакле, у малопређашњем ограниченом значењу, таква ме је туга сколила тамо, када сам угледао ту ванредну атракцију циркуске трупе пристигле у наш градић са Истока, однекуда са Балкана, и не желим тиме да кажем да се ту, у тој тачки први пут у мени појавила та необична осетљивост за тугу, нити да сам читав овај случај са китом извукао из рукава како бих свечано обзнанио како, ето, управо тај догађај, тај не било какав сусрет сматрам почетком, нултим степеном разумевања, спознаје, да пут ка битним стварима, како сам их тада називао, води преко туге, јер није, уопште то није био свечани алфа-ориго те спознаје, текла је она кроз мене већ и знатно раније, биће да сам рођен са том осетљивошћу, вероватно се родила истог поподнева када и ја, када се прерано смркло, а мене је та чињеница затекла самог испред прозора једне собице, или се десила још у кревецу с решеткама, ко ће га знати, кад су ме оставили насамо једног оваквог поподнева када се рано смркава, свеједно је, на крају крајева, када сам то схватио и када сам почео да сисам тај мед смртоносног укуса, тек, одједном ми је синуло и ја сам почео, и од тада би ме с времена на време, на различитим местима сколила, најживописније, разуме се, шездесет или седамдесет и неке на Кошутовом тргу, иза плавог таласастог лима.
Када тачно, то је, дакле, обавијено густом тмином, можда чак и пре решеткастог периода, ко ће га знати колико рано може први пут да се јави склоност ка тој врсти осетљивости, у сваком случају, од тада та потпуно нормална радозналост која се већ прилично рано јавља у човеку, можда још онда када неодлучним погледом, тетураво, човек, попут корњаче, први пут креће четвороношке по поду у потрази за открићима, могуће је да су се, ето, почев од тада та нормална радозналост, то јест правац те радозналости, па чак и њена брзина, у мени темељно променили. Моја предиспонираност или склоност за такву тугу усмерили су ту моју сасвим нормалну радозналост у потпуно другом правцу, скоро би се могло рећи и да је та осетљивост појела моју сасвим нормалну радозналост, стално је усмеравајући у исту тачку, вечито циљајући у оно што сам касније назвао суштина света, где се та радозналост, ако је уопште то још била, сударала не са поменутом суштином света, већ увек изнова са истом тугом.
Може се све ово, наравно, казати и једноставније, на пример тако да човек, то јест његова пажња, крене ка тој и таквој суштини света, тамо где – како сам још касније замишљао – заједно живе анђели и демони, и онда већ при самом покрету, при самој намери да ту суштину досегне, човека одмах опседа туга… може једноставније, наравно да може, али тиме оно о чему је реч још неће постати једноставније.
Не знам шта ви мислите о томе што предавач који се пред вама затекао, држи овакав исповедни монолог, увек је то мучно, знам, али овога пута, поштована господо, поштовани господине генерале, и извините још једном ако никако не успевам да вам се правилно обратим, прогледајте ми кроз прсте овај пут ако сад ову исповест, противно вашем и мом укусу, но као неопходну информацију ипак изнесем и откријем вам да је читав мој живот прекрила сенка те туге и да га и дан данас прекрива, једна неукротива намера да се осмотри оса Земље, коју, међутим, у потпуности прекрива нагризајућа магла туге. Она ме је упропастила за цео живот, а и данас ме још упропаштава, јер већ од самог почетка ја се према њој нисам опходио тако што сам се трудио да је избегнем, да је се отарасим, не, напротив, готово да сам… како да вам кажем, готово да сам је ловио, не ловио у класичном смислу речи када јачи гони слабијег, већ као када много слабији лови много јачег.
Осу земље, господине главни намесниче, поштовани слушаоци!
IV
Ако бих сад устврдио да је туга најтајанственија тежња да се досегне недоступно средиште ствари, онда се ви с пуним правом већ смешкате, јер толико сте тога већ чули од овог предавача овде, толико међусобно противречних којештарија, тврдњи и оваквих и онаквих, те да је туга последња препрека пред видом, те да је жуђена тачка поподнева у којима се рано смркава, и шта ја знам шта све не, и каквих сте се већ стихијски набацаних исказа овде наслушали.
Мислим да вам је потпуно јасно да овај предавач о предмету свог предавања не зна да каже ништа ново.
Тако је то било и када су ме позвали телефоном и замолили ме да одржим предавање, тему препуштамо вама, значајно су се накашљали, вама су руке тотално одрешене, додали су, нашта сам ја помислио, па добро, ако је свима све тотално свеједно, е па ја ћу онда о тузи, али нисам помишљао на то како ћу се извући, јер ме је више заокупљало питање зашто ли су одабрали мене, зашто баш мене.
А, уосталом, стварно, о чему бих то новом могао још говорити, кад новога, ничега новога нема?
Јер та туга о којој говоримо, а коју бих сада ипак, реда ради, резимирао, свима нам је позната, и из три се извора устремљује на живот који је намерила да упропасти. Први и непресушан извор јесте самосажаљење, али не оно из дечје песмице које „много смрди”, већ оно када човек без разлога почиње да сажаљева себе. Нико га не дира, добро му је, седи у тишини, сам у неком опустелом парку после кише, или у некој финој соби, у туђини, у праскозорје или у сутон, и онда га потпуно неочекивано обузме самосажаљење, и нагриза га неодбрањиво, јер тада и без разумевања схвата да нема ничега.
Други извор је молски заокрет у музици. Где год и кад год сам био сведок тренутка када у некој, било којој, музичкој композицији после дура изненада уследи један такав молски заокрет, након Ц-дура а-мол, рецимо, таква би ме музика увек погодила директно у срце, чинило би ми се да је лично због мене прешла у мол, лице би ми се извило у гримасу као када ми се нешто снажно, до бола допадне, једном речју одмах би се стропоштао у тугу, и само бих седео у њој и ћутао, и у себи говорио, гле, лепоте, а у ствари, била је то туга.
Ипак, убедљиво најтрајнија и најдубља је она туга која потиче од љубави.
Али нећу сад о томе, претпостављам да даља разрада не би изазвала велика изненађења.
Све у свему, допустите ми да завршим.
V
Завршавам, мада не знам да ли сте ово очекивали од ове вечери и подсећам ли још на оног кога сте овде очекивали. Плашим се да није тако.
Било како било, одрадили смо: ја сам нешто рекао, ви сте ме саслушали, ништа се није десило.
Господо, предавање је завршено.
Кнеже мој! Поштовани гости!
Овом приликом, тема је била туга.
Превео с мађарског Марко Чудић