КАД БУДЕМ ОДЛАЗИО
Кад будем одлазио бићу обасјан,
Запљуснуће ме обилна свјетлост у којој се жив
Никад нисам окупао,
Мада ми се у сну, у освит великих празника,
Свечано обећавала.
И бићу наједном (противно свим очекивањима)
Пренеражен милошћу постојања
У којем сам могао да учествујем
Без ичијих препорука, утврђених заслуга,
Пренумерантских повластица.
Кад будем одлазио помислићу
(Не зову ме узалуд Христовом лудом)
Можда баш у посљедњим, непролазним тренуцима,
Да су они који су ме мучили и понижавали
Вјеровали да ми чине добро
И да је извјесна количина добра тако стварно и ушла
У мој чудесни, мада би се слободно могло рећи
И грозоморни живот.
Кад будем одлазио сјетићу се и оних
Који су у више наврата пуцали на мене
И редовно промашивали.
Махнућу им као својим злосрећним доброчинитељима
Који нису били дорасли ни таквом,
Најобичнијем задатку.
Прије но што одем захвалићу Господу
(Без обзира шта се о њему по кулоарима прича)
Што ме је излагао најтежим искушењима,
Невиђеним страхотама, али и дивотама боравка
Међ убицама и живим свецима.
А захвалићу и самом Сатани
Што је свесрдно и без награде сарађивао
На промашеном пројекту моје судбине,
Који сам ипак изгурао до краја,
До овако срећног свршетка.
БРАЋА И СЕСТРЕ
сјени сестре Саве
Било нас је три брата и три сестре.
Умрла најмлађа па најстарија сестра,
У међувремену умро најстарији брат.
А сад умрла и средња, посљедња жива сестра.
(Претужно је кад се каже „посљедња сестра“.
Зар не би требало да сваки човјек док живи
Има крај себе бар једну сестру?)
Остасмо још нас два брата.
Требало би да кажем: оста ми још један брат
Јер самом себи ја брат нисам.
Кад је, с навршене осамдесет и двије,
Умрла и трећа сестра,
Ближњи и сусједи ударише да ме тјеше:
Испунила је своју људску мјеру,
И наживјела се, мученица.
Наживјела се! Наживјела…
А сваки од њих држи лично за себе
Да би требало вјечно да живи.
Па и ја помишљам како би Бесмртност
(Што је бесумње будаласто)
Ваљало да ме има у виду.
Потпунији избор из збирке Христова луда Стевана Тонтића у шестом броју СРП-а!