ОД ИВАЊИЦЕ ДО КАРЕЈЕ
23.
Опет смо на броду. У пратњи галебова. Само је гужва мања и трајект је већи. Упутили смо се у Дафни. И опет грчки, руски, бугарски, српски, француски. На крми грчка застава лепеће на врелом ветру и све нас обједињује. Црнорисци тихују и међ прстима пребиру бројанице. Однекуд, из потпалубља, појављује се средовечан човек са торбаком о рамену из кога вире, као палице за голф, дуги изрезбарени монашки штапови. Србин. Види се по траци којом је преко чела повезао дугу косу да му се не плете по лицу: српска тробојница. Прилази путницима и на некој чудној неспретној мешавини грчког и српског нуди своје рукотворине на којима су урезани хришћански симболи. Питам га, куд иде? У Ораховицу, каже. Питам га, одакле је? Без речи ми окреће леђа и, као да ме ни чуо није, журно одлази на супротни крај палубе…
Пролазимо поред арсане манастира Зограф. Колико се, с брода, да видети, испод шумовитог побрежја, уз жало се расула група објеката међу којима се разазнају двоспратни конак од камена са зимовником за чамце, једнобродна црквица са кубетом и пирг у залеђу. Одавде пут води до грчког манастира Констамонита, и даље до бугарског Зографа, скривених у брдима… Манастир Констамонит, основао је, по предању, римски цар Константин I Велики, у IV веку; после пострадања у пожару 1424. обновио га је челник Радич Поступовић 1430. године, гарантовао му приходе са две повеље чију исправност је потврдио деспот Ђурађ Бранковић, и, према византиjској пракси, монасима подарио 1433. нов типик који је потписао ариљски митрополит Марко, а кога се они и данас држе.
24.
Иако на броду нема превише путника све клупе на горњој палуби прекривеној цирадом су заузете. Појединци, лежерно опружени, са пртљагом испод глава, спавају, чини се, дубоким сном. Бродски мотори једнолично брундају и ветар,
од кога нам над главама цирада лепета, не расхлађује. Седим код крме, жеђ гасим леденом водом из пластичне боце која може да се купи у бродској кантини, и, још увек под утиском одласка из Хиландара, нестрпљив осматрам брдовиту шумовиту обалу која се при мору разлистава у шкоља и ртове, ишчекујући да ми се пред очима открију, у свој својој стварносној раскоши, облици и садржаји знани с фотографија. Уоколо, све је плаво. Од модрине неба до индига воде. Пресечено зеленим шумским транспарентом Свете Горе чији се заталасани хрбат пружа некуд на југ, где се, у измаглици, назире горостасна силуета Атоса.
И ево, догађа се…
25.
У даљини, повише уског издуженог жала утиснуто у зелени крајолик, назире се блиставо манастирско здање. Дохијар, основан у другој половини X века, први је, од Уранополиса, у бисерној нисци манастира на западној светогорској обали. У широком луку трајект се устремљује ка пристанишном молу и како му се приближава тако пред нама израста високи чеони фронт бедема са пристанишним зградама пред собом, иза којих је камени подзид растињем обраслог платоа на коме почива. Манастир се налази на падини брега који се стрмо спушта до мора и саграђен је на каскадним заравнима, сав уокружен садовима кипариса. Преко кровишта назиданих предњих конака надвисују се по дубини куполе католикона, кровови побочних конака, звонара и, у задњем плану, високи пирг квадратне основе и на врху озупчаних зидова. На обали, покрај мола, постројени су камиони и депоније шљунка, а над бедеме се надвила искострешена стрела крана. Очито, у току су грађевински радови… Излази омања група путника… Брод испловљава… Идемо даље.
26.
После низа затона, увала и ртова, указује се Ксенофон. Попут галеба што раширених непомичних крила сниско планира намрешкану површину мора,
као да је склизнуо са брежуљка иза себе и нагло се зауставио на самом рубу пешчаног жала, не склапајући крила. Његови градитељи кроз векове, а основан је у X веку, очито нису стремили у висину, већ као у дослуху са околним ониским избрежјем, вешто га разлили, тик уз море. За жало га везује дугачки подзид који се завршава високим масивним зидом који се надаље ломи и измиче. Иза подзида, у другом плану, пружа се бедем ојачан пиластрима који су при врху међусобно повезани двоструким луцима над којима је дограђен двоспратни низ келија чије двосливне кровове надвисују куполе католикона уокружене врховима крошњи и непретенциозна силуета квадратног пирга. Наспрам мола, на самом жалу, издиже се најистуренији блок равних бедема са поткровним, препуштеним келијама подупртим дрвеним косницима и огромним полукружним отвором зимовника за чамце, обгрљен скелама кроз које се укосо спушта дуга цев за избацивање шута. И овде, у току су радови…
27.
Настављамо даље. Трајект испловљава крмом, исправља се, и упућује ка наредном рту иза кога се следећи открива, па опет следећи, и следећи, док галебови не одустају од своје вихорне пратње салећући палубу, готово на дохват руке, час с једне час с друге стране. И онда, као да упловљавамо у неки други свет, у свој својој раскошној огромности, пред нама се раскриљује манастирски град Светог Пантелејмона. Највећи манастир на Светој Гори.
Саграђен је после 1765. или још касније у првој деценији XIX века, када је Стари Русик, основан нешто даље у унутрашњости копна почетком XI века и у коме је хумски кнез Растко, син Немањин, примио ризу и добио имe Сава, постао претесан за многобројно монашко братство. Овде заправо ништа није налик осталим светогорским манастирима. Испрeд пристана, од кога се пружа ка југу шљунчано жало делимично засуто ломљеним каменом, а на супротну страну громадан коси камени подзид изникао из мора, дижу се две готово истоветне, калканима сљубљене, масивне троспратнице са високим приземљима и по срединама оживљене дрвеним балконима подупртим косницима. Једна од сивог, друга, пред којом је паркиран шлепер, од окерастог камена. Иза подзида успиње се поширока цеста која се на његовом врху окреће за пун круг и, заклоњена следећим подзидом, успиње се даље покрај потпорног зида заравни обрасле зеленилом са које се узвисују манастирски бедеми са назиданим келијама, без пиргова. Преко њихових кровова провирује врх куполе католикона и стрши осмострана кула-звонара са високим пирамидалним кровиштем и округлим бројчаницима часовника.
У задњем плану, окупан сунцем одбљескује бело окречен вишеспратни блок манастирских зграда из чијих зелених кровова пробијају округли тамбури са луковичастим куполама. И ту је још сијасет грађевина и објеката наслоњених на бедеме и расутих уокруг средишњег комплекса. А дуж шљунчаног жала, пружа се преко стотину метара, дуга петоспратница саграђена у класицистичком стилу која је, без међуспратних таваница и са неостакљеним прозорским отворима, очито страдала у пожару, до недавно одавала аветињски утисак, а сада је у реконструкцији. Све је огромно и задивљујуће, на слику и прилику својих градитеља. Предање каже да је у задњој деценији 19. века овде живело преко хиљаду монаха.
28.
Тек што су из видокруга ишчезли громадни обриси Светог Пантелејмона, и, готово неосетно, почели да се укрупњују и надвисују шумовити обронци и превoји Велике Витле, планинског масива што се као кичма пружа уздуж Свете Горе, као каква светлуцава шкољка исплављена на пешчано жало иза таласа који се повлаче, указује се Дафни, главна светогорска лука. Како јој се трајект приближава, за разлику од осталих светогорских пристана, све је очитија живост на обали. У продужетку овећег заклонитог мола, на пошироком бетонском платоу уоквиреном низом непретенциозних скромних приземљуша и једноспратница од тесаног камена, урешених дрвеним доксатима, терасама и перголама, купи се мноштво цивила и монаха са ранчевима и торбама. По страни, при цести која се благо успиње уз брдо, као реликти каквог знаног али тек наступајућег доба, паркирана су два аутобуса.
Има нечег свечарског у пристајању брода у луку. Путници начичкани на ограду палубе знатижељно пиље у разастрти фронт луке пред којим већина присутних стоји уз обалу и пиљи у брод који пристаје. Између два сусретљива погледа пречи се тиха површина воде која осетно краћа и ништа не обећава. Али наговештава. За једне крај. За друге почетак. Путовања! И нема непосреднијег и усхићенијег искрцавања. Чак и када вас тамо на обали нико не чека. Јер сва тајна је у присном дотицању чврстог тла; тренутак кад се иступи из узбректале утробе брода, а све вас уоколо озарено посматра и озареношћу својом даје вам за право. И све луке света припадају свима, и ниједна није иста, и свака је, за разлику од осталих станичних постаја, огледало трајања…
Дафни, кога чине гостионица са терасом, пошта, царинарница, конак за монахе, две продавнице најосновнијих потрепштина и неколико омањих помоћних објеката, уокружени макијом која се спушта до мора, изграђен је у XIX веку, на поседу манастира Ксиропотама, скривеног у брдима, на путу за Кареју, кад дотадашњи карејски пристан код руског манастира није више могао да удовољи нараслим потребама. Брод се празни и сви хрле преко мола, кроз кордон оних који ишчекују да се укрцају, ка паркираним аутобусима.
Повици. Журба. Непотребни и бесмислени у овом свету закриљеном бескрајним спокојем кога не могу да наруше ни хирови побеснелог мора,
ни безочност олујног неба. Само раскречене ноге у цокулама и прекрштене руке на леђима непомичних униформисаних полицајаца на молу одају да је, за сада, потрошачкој аури глобалног света овде заиста једина јасна граница.
29.
Један аутобус већ је запоседнут и возач жустро заклапа капке побочних пртљажника. Улазимо у други, и док се провлачимо уским пролазом између поседалих путника и насумице се уваљујемо у најближа слободна седишта,први аутобус већ одмиче грабећи узбрдо, остављајући за собом вихор прашине. Кареја, илити Ораховица, како се, у средњевековним српским списима, насловљава по шумарцима ораха којих одавно више нема, налази се готово у самој средини светогорског полуострва, на његовим североисточним падинама. Тек што се измакне узбрдо, из пристана, аутобус успорава. Крај цесте, где год то терен иоле дозвољава, хрпе су песка и шодера, мешалица за бетон. Очито, у току су опсежни радови на проширењу и реконструкцији коловоза.
Пут од Дафни до Кареје налик је путу од Ивањице до Хиландара, само што је дужи и врлетнији јер савлађује већи успон до планинског превоја. Кад се успон готово савлада, кроз грање церова и борова украј пута, за кратко, указују се, с десна, на поширокој заравни, каменим плочама плитко укровљене зидине манастира Ксиропотама који одатле смерно надзире пространу модрину Сингитика. Невелик, уокружен терасастим сенокосима, маслињацима и виноградима, по предању, најстарији је манастир на Светој Гори. Основан у V веку, за владавине грчке краљице Пулхерије, саграђен је на месту где је била античка варош Стратоника, о чијем постојању сведоче остаци камене пластике уграђене у манастирске зидове, који се наравно, не могу разазнати из аутобуса. Али понекад је довољно и знати… Тек што је манастирски комплекс остао за нама, аутобус се зауставља. Улази путник за кога се одмах испоставља да и није неки путник већ кондуктер који је свој
посао обавио у првом аутобусу, а сада га наставља у нашем; грчка практичност у свом елементарном облику.