Скаска о сјећању је четрнаестострано издање филозофског предавања проф. др Миодрага Живановића објављеног у априлу 2019. године. Ово је изданак Библиотеке Посебна издања, првог плода сарадње Удружења Софиа и Графида д.о.о.
Живановић инсистира на некоричењу и неповезивању овог дјела, те је Скаска о сјећању нестандардног повеза и без корица, што аутор објашњава садржајем самог текста − феномену сјећања.
Текст је подијељен на шест неименованих цјелина. У првом дијелу ћемо се упознати са намјером аутора. То је објашњење феномена сјећања, о којима је, како наводи сам аутор, неколико коментара написао у својим Плавим предавањима. Упознаће нас са два главна концепта – Платоновим и Хегеловим, упутити у свакодневницу сјећања појединачних људи те навести Борхесово свједочење о индијанском дјечаку који је већ са 20 година умро од превише апсолутног сјећања. Са Митридатом Живановић отвара и питање сјећања на смрт. У трећем дијелу Живановић тумачи Кафкино дефинисањe сјећања као кондензованог времена. У наредном одјељку, пропитује однос сјећања и вјечности. Као и у читавом раду, и овдје ће пут филозофа, а преко пјесника говорити о моћи тренутка као премосници у вјечно. Пети дио аутор је резервисао за Весну Парун и њену књигу „Крв свједока“, објављену 1988. године, те унио и лични дах овом раду, описавши њихов сусрет приликом припрема њене књиге за штампу. У посљедњем, шестом дијелу, аутор закључује излагање о сјећању кроз спој наде, сјећања, живота и смрти.
Зашто „скаска”? „Према одредницама у језикословној приручној литератури, скаска означава народну приповијест, причу која понекад има и натприродне и фантастичне елементе.“
Живановић је, у овом неизреченом предавању а записаном есеју, свом филозофском наративу додао и елементе фантастике својствене једној скаски. Захваљујући једноставном изразу читалац може да прати и компликованије филозофске и пјесничке цитате, поређења и поетске слике којима овај рад обилује.
(Из рецензије Ане Галић)