Одвећ интересантна корелација између Хесиода и најновије ере – „златно доба“ се завршило када су људи добили ватру, а након чега је спакована па распакована Пандорина кутија из које излазе сва зла. Није да је човечанство било нарочито златно и пре Првог светског рата, али је ипак излишно говорити о томе да је један нови преображај уследио након Сарајева и Версаја 1914–1918. то јест, након стављања тачке на „белепок“. Без те тачке и новог пасуса, сви -изми који су уследили, остали би највероватније непримећени у једном асиндетском низу и могуће је да би имали малог до никаквог утицаја на континуитет уметности непрекинутог викторијанства и позног хабзбурштва.
Па ипак, иако након подморница, тенкова, авијације, бојних отрова, ровова, Марне, Јитланда, Солуна, Сарајева, Октобра, Вердена, Версаја емпиријска реалност више није могла бити иста – па последично томе, ни култура нове реалности није могла остати предбелепоковска – млади песнички нараштаји пренебрегавају ту чињеницу (и још бар неколико друштвених и технолошких револуција, као да стварају пишући гушчијим пером и тинтом под гасним фењером или шерпом одбијају месечину да би могли да читају) и враћају се дословном пастиширању српских песничких традиција до 1914. године, са изузетком неких аутора који искачу ван тих оквира.
Пре почетка, потребно је нагласити да се ради о једном од неколико могућих приступа младих генерација савременој поезији. Други приступи подразумевају настављање на „урбану“ поезију, на „(нео)авангардну“ књижевност, претварање свог писања у „читалачки дневник“ под утицајем александријског постмодернистичког синдрома, односно, одлазе у херметичност коју је тешко разграничити од нонсенса. Но, иако би се прича дала проширити, нека се интересовање овог есеја задржи на оној првонаведеној грани – на младим лиричарима.
Из тек донекле разумљивих разлога, млади песници се одлучују на почетак бављења поезијом најпре кроз добро познату abab катренску форму, односно, кроз форме које подразумевају ограниченост броја слогова у стиху, верујући да се тако настављају на Бранка, Змаја, Ђуру, односно, Дучића, Ракића, Шантића и нашој култури тако блиске руске неоромантичаре, међу којима предњачи Сергеј Јесењин, те оним рефлексима његовог стваралаштва у нашој култури, какви су песници попут Мике Антића или Рада Драинца.
Лектира младог песника је само један проблем, а и он има два потенцијална изворишта – прво је образовање, друго је издавачка политика „великих“ књижара. На нашем поднебљу, тј. у нашем народу, који – што у светлу, тј. мраку скорашњих догађаја, што у оквирима феномена глобализације и страдања невеликих народа – још увек има нерешено питање идентитета – а што нарочито узрочиште има у нужном ревидирању сопствене историје у 20. веку – набројани песници имају статус песника високо развијеног родољубивог осећања и пожртвованости по питању друштвеног ангажмана; они су приступачни широким народним масама, што већ после Првог светског рата није случај са трећим таласом модернистичке поезије (Растко Петровић, Станислав Винавер, Милош Црњански), они се наслањају на стваралаштво народног генија косовског и покосовског циклуса које је у нас део кућног васпитања, они су мелодични и њихови стихови су лако памтљиви, емоције „племените“, они нису „прљави“. Они су, једном речју, класика.
Једном завољени у школским клупама, ови класици српског песништва су до бесвести прештампавани у књижарама које издају „бестселере“, „хитове“ и тому сличне бомбастичне категорије. Ауторска права, практично, не морају бити плаћена с обзиром на године протекле од смрти поменутих песника, а „класици“ су увек тражени. Наравно, одговорност није искључиво на оваквим издавачима, они напросто не желе да послују са губитком ради какве романтичарске идеје штампања поезије која није профитабилна.
Ослоњен на традицију, којој живот види пре свега у њеној задатој ритмичкој форми и звучним вредностима њеног лексикона – уместо у животу духа такве поезије – млади песник почиње и сам са „тебе-себе“, „моћ-ноћ“, римовањем глагола, са елизијама инфинитива, са жртвовањем смисла у корист риме и метра, са апсолутним негирањем најпре песничких искустава после Првог светског рата – који нипошто нису дисконтинуитет у односу на романтичаре и ране модернисте – затим искустава језика, а напослетку и самог себе као мисаоног бића, ако већ не и емотивног.
Зашто млади песник верује да је, већ на почетку свог бављења књижевношћу, спреман да се ухвати у коштац са највишим обликом поезије, са лириком? Да ли је несвестан сопственог недостатка лексичке, односно, тематске и емотивне неинвентивности? Да ли просто не препознаје рефлексе светих тројстава златних доба у савременој поезији, и да ли је то онда проблем оних који су покушали да Ђуру и Змаја пренесу у сопствени лирски сензибилитет, или пак оних који то не препознају или не признају? Да ли зато што, осим у антикварницама, ретко где може да дође до оне поезије која се свесно лишавала сопствене естетске компоненте како би испитала „нову уметничку праксу“ и дошла до искустава нужних за стварање оних облика који ће корелирати са новом стварношћу, до поезије која престаје да лута између естетских и неестетских екстрема, између ентузијазма и техне, између наизглед међусобно непомирљивих повлашћивања читаоца или аутора? Или је проблем и у наставницима који, такође, неретко имају овакве „класичарске“ афинитете, те свесно или несвесно, уместо да буду предавачи о развоју уметности као развоју слободе људског духа – и поезији као једном од најкомплекснијих достигнућа људске културне делатности – постају саучесници у митотворењу „златних доба“, која подразумевају мелодизацију патоса науштрб мисли?
Све од овога у одређеној мери, већ, зависи од околности из којих долази млади песник. Не постоји универзални одговор за решење оваквог проблема. Одговор за себе проналази песник који се у коштац са лириком одлучи ухватити тек онда када кроз читање и саживљавање упозна развој песничке мисли свог народа и када схвати дијалектичност односа своје унутрашњости са својим окружењем. Богатство вокабулара се стиче из међусобног односа сва три фактора, а нова ритмичко-мелодијска решења у версификацији песник мора пронаћи путем експеримента. Као и у музици – не оснива се бенд – бар не са великим надама – након што се науче „Балкан“ и „Црни лептир“, а унапред су осуђене на пропаст оне ствари које настају искључиво под утицајем „екс-Ју рока“, који је код нас такође једно „златно доба“.
А златно је свако доба које има своје аутентично стваралаштво. Остало су само позлате.
Растко Лончар (Книн, 1993), завршио је мастер студије српске књижевности на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду. Бави се писањем поезије, прозе и драме у ширем смислу, као и књижевном историјом. Објавио књигу песама „Нерви од волфрамаˮ 2017. године.