ОСУШЕНИ ЗАЧИН
Мама ми је послала осушени зачин, –
трачцима тиркизне боје искрила је мрвица између слатких прстију.
У провидном тањиру мајке сво биље, –
Мјешавина першуна и копра – радост за луталице.
Бацио сам прстохват у супу од резанаца,
Као да Централна Азија мирише на Москву.
Супа од боршча и купуса
кувана са укусом босиљка, –
Из таквог мириса меланхолија је нестала.
И даље чувам осушени зачин,
Иако на овом свијету дуго нема мајке.
Од тада имам суво сјећање на њу
У кући у којој је рођена,
на ободу родног мјеста.
МАМА
Нисмо се видјели четврт вијека,
Ти – у памћењу, као уништена фотографија!
Прошао је вијек између нас – ера
Зиме вијека, вијекови љета!
У прољеће су тихо умирали,
И свијет је умро заједно са тобом!
Постоје црне таблице,
А натписи – портрет, испрекидане…
Не могу вјеровати да једном,
Била си са мном, све је, мама!
Какав горки губитак:
Све ми гори ватра и пламен!!!
Иако је данас одрастао –
тата,
Брига о дјеци је толико захтјевна…
Желим да будем дијете,
мама, –
Очи баш слатке, тако безобразне!!!
МИ ЖИВИМО СА БИЈЕЛОМ СВЈЕТЛОШЋУ
Живимо заједно са голубицама,
И не бојимо их се,
оне су ми!
Наше крилатице,
ми вас поштујемо и волимо.
Значи, нисмо потпуно лоши
за презира и мржње не!
Живимо са добрим сновима,
да сваког дана гледамо сунце!
Чак се слажемо и са врапцима, –
Великодушно дијелимо грожђе.
Са пчелама које живе у близини,
Са нектаром летимо –
иза ограде.
Повезани смо са природом:
Поред нас живе мрави.
Тако пролазе мјесеци, године
Имали смо среће –
веома, са пријатељима.
Живимо за породицу – са синовима,
са Богом, са Небом,
са анђелима.
Ми живимо са Земљом –
са спаваћицама,
и небеским бакљама.
Живимо са временом,
са животом,
са судбином, са вијеком –
садашњошћу.
Живимо скромно, без хирова,
У ишчекивању дана који долазе…
ПИЈЕСАК
Пијеску, камен си у праху,
или пепео величанствених поносних планина?
Једном када додирнете облаке,
зашто нас лажете,
пред нашим ногама?
Потомак стијена,
стијена и гребена,
на дну мора заспао је попут црног принца?
Узео сам те у дан и подигао те, –
Ти, као посљедња кукавица, стреми доле!!!
Као пилот, кога су ноћу оборили из авиона,
лажете без осјећаја,
без живота, без пулса?
Сањаш о страстима љета
или умиреш у степи од конвулзија?!
Гледате глину – меку, као пахуљица,
успио је да постане та спаљена цигла!
Цемент осигурава вам пад духа, –
нека то буде гребен, канта!
Зрно ипак, али камен не касни,
зар се не срамотиш племените расе!
Рођен да лети –
Не можеш да се увучеш, –
Пробуди се и претвори у небодер!
ПУТ У СВИЈЕТ
Бог ми је отворио пут у свијет
Иди, не осврћи се
Не ометајте се сваким дахом.
Да јој се посвети,
И не посрне.
А вјечност само напредује,
Ходам стазом свемира.
Не знам шта ме чека тамо.
Можда мој жуђени сат?
Идем као мали корак
Први пут у животу на стази.
Желим сну да кажем “Шах”.
Видимо се на Земљи!
Препјевао са енглеског:
Стефан Вишекруна