Рахим Каримов: ПОЕЗИЈА (избор)

Рахим Каримов: ПОЕЗИЈА (избор)

ОСУШЕНИ ЗАЧИН

Мама ми је послала осушени зачин, –
трачцима тиркизне боје искрила је мрвица између слатких прстију.
У провидном тањиру мајке сво биље, –
Мјешавина першуна и копра – радост за луталице.

Бацио сам прстохват у супу од резанаца,
Као да Централна Азија мирише на Москву.
Супа од боршча и купуса
кувана са укусом босиљка, –
Из таквог мириса меланхолија је нестала.

И даље чувам осушени зачин,
Иако на овом свијету дуго нема мајке.
Од тада имам суво сјећање на њу
У кући у којој је рођена,
на ободу родног мјеста.

МАМА

Нисмо се видјели четврт вијека,
Ти – у памћењу, као уништена фотографија!
Прошао је вијек између нас – ера
Зиме вијека, вијекови љета!

У прољеће су тихо умирали,
И свијет је умро заједно са тобом!
Постоје црне таблице,
А натписи – портрет, испрекидане…

Не могу вјеровати да једном,
Била си са мном, све је, мама!
Какав горки губитак:
Све ми гори ватра и пламен!!!
Иако је данас одрастао –
тата,
Брига о дјеци је толико захтјевна…
Желим да будем дијете,
мама, –
Очи баш слатке, тако безобразне!!!

МИ ЖИВИМО СА БИЈЕЛОМ СВЈЕТЛОШЋУ

Живимо заједно са голубицама,
И не бојимо их се,
оне су ми!
Наше крилатице,
ми вас поштујемо и волимо.

Значи, нисмо потпуно лоши
за презира и мржње не!
Живимо са добрим сновима,
да сваког дана гледамо сунце!

Чак се слажемо и са врапцима, –
Великодушно дијелимо грожђе.
Са пчелама које живе у близини,
Са нектаром летимо –
иза ограде.

Повезани смо са природом:
Поред нас живе мрави.
Тако пролазе мјесеци, године
Имали смо среће –
веома, са пријатељима.

Живимо за породицу – са синовима,
са Богом, са Небом,
са анђелима.
Ми живимо са Земљом –
са спаваћицама,
и небеским бакљама.

Живимо са временом,
са животом,
са судбином, са вијеком –
садашњошћу.
Живимо скромно, без хирова,
У ишчекивању дана који долазе…

ПИЈЕСАК

Пијеску, камен си у праху,
или пепео величанствених поносних планина?
Једном када додирнете облаке,
зашто нас лажете,
пред нашим ногама?

Потомак стијена,
стијена и гребена,
на дну мора заспао је попут црног принца?
Узео сам те у дан и подигао те, –
Ти, као посљедња кукавица, стреми доле!!!

Као пилот, кога су ноћу оборили из авиона,
лажете без осјећаја,
без живота, без пулса?
Сањаш о страстима љета
или умиреш у степи од конвулзија?!

Гледате глину – меку, као пахуљица,
успио је да постане та спаљена цигла!
Цемент осигурава вам пад духа, –
нека то буде гребен, канта!

Зрно ипак, али камен не касни,
зар се не срамотиш племените расе!
Рођен да лети –
Не можеш да се увучеш, –
Пробуди се и претвори у небодер!

ПУТ У СВИЈЕТ

Бог ми је отворио пут у свијет
Иди, не осврћи се
Не ометајте се сваким дахом.
Да јој се посвети,
И не посрне.

А вјечност само напредује,
Ходам стазом свемира.
Не знам шта ме чека тамо.
Можда мој жуђени сат?

Идем као мали корак
Први пут у животу на стази.
Желим сну да кажем “Шах”.
Видимо се на Земљи!

Препјевао са енглеског:
Стефан Вишекруна

Оставите коментар

Ваша имејл адреса неће бити објављена Потребна поља су означена *