Poštovani posjetioci našeg sajta,
današnji post jeste drugo poglavlje Romana o pijanstvima i najava novog romana uglednog regionalnog književnika Igora Marojevića. Članovi redakcije SRP-a se zahvaljuju gospodinu Marojeviću na ”ekskluzivi” i ljubaznosti.
Kiza me je pozvao na telefon dok sam u svom stanu u Ulici Prve pruge na Retenziji ležao u gipsu koji mi je stavljen u Urgentnom centru. Između trenutka kada sam tamo došao svesti i onog kad su mi zbog kontuzije levog skočnog zgloba upakovali nogu, divio sam se formama svog stopala: naduvano i crveno, sa sve modrijim nijansama, ličilo je na pogaču s prezrelim šljivama.
Kiza me je najpre pitao za zdravlje. Onda je rekao da me je sinoć molio da se smirim ali sam ja nastavio da provociram gazdu. Pitao je zašto sam pio i napomenuo:
– Nisi čak ni devedesetih, možda neko pivo; više si duvao. Pio si manje od svih nas, pa i od mene, koji nikada nisam bio neki alkos.
– U Barseloni nisam čak ni čisto pivo, već pivo s dosta limuna, klaru – rekao sam zamišljeno.
– To ti pričam. I sad si našao da ločeš pri Crvenom Krstu, i to kod lika za kog si video koliko je dobar s murijom? A mene si zajebao.
– Tako što sam pio u rizičnom bircuzu gde si me pozvao na poslovni sastanak a nisi me upozorio? I što sam slomio nogu? Ako sam koga zeznuo, valjda sam sebe – snizio sam ton. – Noga će mi biti onesposobljena još bar dva meseca – rekao sam i predložio Kizi da dok ne skinem gips, radim od kuće, odakle mogu i da šaljem kolumne.
– Ja da skačem u redakciji, a ti da se kao gospodin kurčiš od kuće? – rekao je. – Kolumne da pišeš o truljenju Beograda? Uzoholio si mi se, dečko. Dobio si otkaz.
Pogrešno sam pomislio da nešto gubim: da nisam bio glup, ne bih uračunao platu. Osetivši bol od sinoć dobijenih udaraca, rekao sam Kizi da mi je u hitnoj obećao da će sve biti u redu. S prizvukom kastriranog podsmeha, uzvratio je da je hteo reći da će sve biti okej s mojim zdravljem, za dva meseca, evo i sam kažem.
– Pa ti si – rekao sam – još veća pička od onog Jančića, koji je pobegao!?
– Toliko si pametan. Žare ti je možda i više spasio život nego ja. Šta misliš, ko je zvao policiju dok sam odvlačio gazdu od tebe?
– Ne mislim više ništa – konačno sam spustio slušalicu.
Kada me je narednih dana Lopičić pozivao predlažući da me poseti, izbegavao sam odgovor. Ignorisao sam njegove preostale pozive.
U posetu mi je došao Mihajlo–Mišo Zeković, koji je na Filološkom fakultetu studirao književnost sa mnom i Lopičićem. Nas trojica dugajlija bili smo sasvim različiti studenti: Kiza je dobijao uglavnom šestice i sedmice ali je diplomirao u roku, a ja sam imao nešto bolje ocene, no izgubio sam treću godinu i proveo nekoliko semestara u statusu apsolventa. Mišov prosek je od početka bio preko 9,00 s tim što za razliku od nas dvojice nije diplomirao. Krajem devedesetih mi je bio kum na venčanju sa Dadom Maraš, s kojom sam se rastao dve godine pošto smo se, povodom njene stipendije, 2003. preselili u Barselonu. Razveli smo se kad smo prvi put istovremeno boravili u Beogradu.
Kum mi je pružio levu ruku; desna mu je od rođenja zgrčena. Ušavši u dnevni boravak, seo je u fotelju a ja na dvosed, odloživši štake. Prvo što je imao da me pita bilo je kako stoje stvari sa španskim i katalonskim grantovima za prevođenje proze. Pomalo zgranuto sam mu rekao da fondacije daju stipendije za sve manje prevoda s kastiljanskog i katalana na srpski i da se to negativno odrazilo na mene, jer sam prevodio. Mišo mi je pričao o tome kako je mislio da otvori izdavačku kuću koja bi parazitirala na raznim grantovima, ali vidi da je svuda isto i da će morati da prestane da se bavi takvim idejama, a bome i književnom kritikom i književnošću. Pitao sam ga čemu će da se okrene. Rekao je da će napraviti sajt na kom će se, uz novčanu nadoknadu, reklamirati pisci – tako bezobzirno je nameravao da se povuče iz literature.
Mišo je spustio pogled na moju nogu i raširio oči, kao da ranije nije primetio gips. Kucnuo je sakatom šakom o naslon fotelje i rekao:
– Da čuknem u drvo: ja nikad nisam lomio nogu!
Iako me je začudila njegova reakcija, iscedio sam pribran i, u isti mah, gorak osmeh. Verovatno je Mišo nastupao zlurado pod uticajem Kizinog tumačenja incidenta u Jaseru. Naravno da mu je on preneo vest. Mišo mi je priznao da sam u pravu što sam rekao Kizi da je najveća pizda, a onda nam je skuvao i servirao kafu i pružio mi štake kad sam poželeo da odem u WC, ne bih li pišao. Kad sam se vratio, rekao mi je da je to što ne mogu da hodam idealno, i dodao: „Mada bi ti možda još bolje bilo da si nepokretan u bolnici.“ Znači, nije bilo u pitanju Kizino tumačenje, nego Mišova zluradost koju ranije nisam primetio. Izbaciću ga, pomislio sam: boli me kurac što mi je kum. Opire li se isterivanju, mogao bih da ga udarim štakom ili bocom šardonea, poklonom koji mi je doneo.
Preduhitrio me je savetom da dok sam nepomičan prionem na Priče o ocu koje sam davno objavio u nekom časopisu, i od njih napravim roman. Predložio mi je da mu pošaljem to štivo, ako mu promenim žanr i naslov i završim ga.
Popio sam čašu belog vina: činilo mi se da ima ukus mazuta. Mišo je rekao da mi je doneo piće jer je tako red ali da od mene očekuje da pišem, a to se bolje radi čista uma. Sebi sam nasuo još čašu. Mišo je prestao da pije zbog jakih anksiolitika koje je morao da počne da uživa. Možda je poslednji put pio na mojoj svadbi sa Dadom 1999. Dve čaše vina bile su dovoljne da posle Mišovog odlaska zaspim.
Čim sam se probudio, telefonom sam pozvao Marinka, mog brata od strica i ženskara poznatog po nekoliko krvavih incidenata koje je, pijan, nekažnjeno počinio u Nikšiću i Miholju, rodnom selu u relativnoj okolini tog grada. Opisao sam mu prebijanje u kafeu na Vračaru i pitao ga šta da činim. Rođak mi je rekao kako valja vratiti gazdi i porodici mu za koju godinu, kad se zaboravi na tuču. Tražio je da mu prepustim raskusuravanje: dizanje kafea u vazduh. Ali to bi učinio kad Jaser ne bude radio. Ekstremna ideja s kojom sam prisno povezan nije me brinula jer je njeno izvođenje odgođeno. Bio je to pouzdan pokazatelj da me obuzima mentalna inercija.
Primio sam imejl Sekretarijata Srpskog udruženja za književnost (SUZD), preko kojeg sam se socijalno i zdravstveno osiguravao. Ispostavilo se da je jedan učesnik njihove godišnje kolonije u Putincima u poslednji čas otkazao gostovanje. Prijalo mi je da se tim povodom obratim najboljem barselonskom prijatelju, iskusnom uredniku i mladom proznom piscu Đuanu Abelji i da ga, kad je rekao da želi da učestvuje, preporučim SUZD-u za koloniju.
U bivšim Pričama o ocu na čije me je širenje i prestrukturisanje huškao Mišo, hronološki sam opisao devet šamara koje mi je, pre smrti, otac posvetio različitim povodima: neugašena svetla u kući, povreda u igri, svesna i nesvesna uvreda nekom, poraz u tuči, pobeda u tuči… Sadašnjoj Sagi o ocu nedostajala je priča o desetom šamaru, pa i o jedinom razdoblju kad je porodica vodila harmoničan saživot. Jednog takvog dana, kad sam kao devetogodišnjak susreo oca u kuhinji, osmehnuo mi se i prisetio sam se njegovih šljaga. I ja sam namestio osmeh i rekao da bih nešto da mu kažem. Tata je očinski brižno pitao: „Šta, sine?“ Pozvao sam ga prstom. Tata mi je prišao i sagnuo se. Da je poživeo, nadrastao bih ga desetak santimetara a tada su nam glave trenutno bile na istoj visini. Obojica smo skinuli osmehe tek kad sam ga pljunuo. Trgnuo se i uspravio. Nikad me nije pogledao tako ozbiljno ni tako zgađeno. Odvalio mi je šamar, od svih prošlih jači i umešnije izveden. Nadalje mi nije pravio probleme; uostalom, ubrzo ga je pokosio rak. Nije se, kako se kaže, predugo mučio.
Donekle sam razumeo očeve batine: bio je prinuđen da iz ekonomskih razloga napusti selo i mukotrpno diplomira na Tehnološkom fakultetu, uz niz selidbi: rodno Miholje–Titograd–Mostar–Kragujevac–Kula–Novi Sad–Beograd. Rašrafilo mu je živce preskakanje iz mesta u mesto i iz sloja u sloj i nadoknađivanje napretka kakav bi bilo prirodno da postigne cela porodica, kroz generacije, bar za petostruko više vremena od oko dve decenije, za koliko je moj otac obavio lični progres.
Dodao sam sagi desetu šljagu, izmislio dve i opisao očeva škrta iskustva s alkoholom. Ispalo je da mi je otac – čim mi je dao građu za kičmu i pisanje – ipak učinio dobro, sve i da mi ga nije želeo.
Koliko god da sam danima posle Mišove posete pisao, ostajao mi je višak vremena. Nisam imao televizor: gluposti je u mom životu već bilo previše da bih je još i puštao u kuću. Daunlodovao sam muziku i filmove, jeo, čitao i drkao. Najugroženije mi je bilo kretanje, ali sam ga uz pomoć društvenih mreža u nekom smislu proširio. Otvorio sam profile na Fejsbuku, Tviteru i Linkdinu i kao fotografije postovao samo selfije koje sam mobilnim s kamerom visoke rezolucije pravio u svojoj fotelji. Pokušavao sam da se povežem sa svim poznanicima sa Balkana i iz Španije kojih sam se setio i s kojima se nisam posvađao ili mi nisu bili odbojni. Za početak sam poslao oko 200 zahteva za prijateljstvo na FB, a nešto manje ljudi sam zapratio na TW. Uz tuđe reakcije i moju novu inicijativu, uskoro sam računao oko 1000 FB prijatelja i nekoliko stotina pratilaca.
Maltene sam žalio što će mi uskoro skinuti gips, poslednju zaštitu od svakodnevice. Pišući, daunloudujući, pomalo razvijajući sve profile osim onog na Linkdinu, uživajući u porno-sajtovima i primajući posete, napokon sam počeo da se osećam solidno.
Najčešće mi je u goste dolazila majka. Bila je penzionisana pravnica, sutkinja koja – koliko sam znao – nije primala mito ali je pozicijom na poslu dospela do dobre penzije a fanatičnom štedljivošću do izvesnih deviznih zaliha kojima nisam imao pristup. Svakodnevno mi je donosila hranu, prala veš, čistila i pospremala stan. Često bi me, onesposobljenog, kumila Bogom da više ne popijem ni kapi, da prestanem da se tučem i da više nikad ne polomim nogu. Ako se oglušim o Božiju milost, mogu da zaboravim i na njenu. Na popisima stanovništva izjašnjavala se kao ateista.
Živela je na pedesetak metara dalje od mog stana, takođe u Prve pruge. Jedan od razloga da se vratim iz Barselone u Beograd bio je da nadgledam majčino zdravlje, ali je ona nadgledala moje.