ВАЛ
Тихо… сад пучина маршира, невидивим ходом
очекује се тајни час
чак и звезде стрепе над свесветом водом
пред валовима требало би стишати глас.
То је вал громке тишине
за њим плаче васељенска глад,
то је путир достојанствене висине,
у ком је светост, неземаљски слад.
Гребен је у грудима горд
и бродолом срца следи,
чудо над чудима покреће свод,
до срца пут да одледи.
А љубав је свеза кад се кидају везе,
свеже у једно кад растрза нас беспоредак.
Кад густина зла растапа нас у ређе
она ступа у одбрану, тај небески иметак.
Имамо среће, још зрикавци зричу
бојим се кад престану,
радовање увек је уз свиту,
кад свита утиша, зрикавци нестану.
Па нек буде свита, тај радосни ход,
тад врлине уче ходати,
тајном да отопи се умишљени, горд,
прекост не може се хвастати.
Молим за тишину!
Па да мир васкрсне,
на хриду путоказ је за висину,
нек се радост беса распрсне.
Ћутањем покриј се, немир прети
када коб тумара свугде
чврсте тишине Спаса се сети,
тихо… нека буде, нека тако буде.
ГЛАС
А сада размакните даљину,
да изван угледам
и привуците висину,
која бездан упија.
И калауз дајте за вечиту јуност!
Живахан отпуст за погрешне страсти,
пажљиво-жице душе не трпе строгост.
Ноте? У вишњој су власти.
Ехо се не чује, грми,
први биће последњи,
а последњи први,
шапат има корак победни.
И сад тишина корача,
силовита као морских бура час.
Пазите! Ћутња је од вике јача.
Који кости снажи, ту тихује глас.
А зебња је од бурног ветра.
Ветрови, ућутите! Мир!
Наилази вал, спустите једра.
Валови, прекините пир!
Глас даљину миче,
да се изван угледа
и привлачи висину ближе,
која бездан упија.
EВО
Ево – моћ и немоћ,
тегоба краси границу пута.
Mада, шапат је свемоћ,
нека је тихо! У славу свих мука.
Ево поворке јасне,
а тенор као блед,
химне и оде нека су гласне,
ућутао глас, побледео, сед.
Чујте! Ево вам мед,
ево кости, мученог даха
и поглед надоле блед,
ево слободе боје азура!
Под ногама рогозина исплетена,
мирно почива aсура.
Ево, мисао нестешњена,
кроз отворено окно хита.
Ево, на дочек обесвећења,
ломата се, жури, кида.
За? Куда?
Ево, само ево, хита.
Кићена палета и звездани сасуд,
једите и пијте, ево.
Почетку да је слава, свуд,
свод мирише на сено кошено
Крај! Њему слава.
Клапа силази одозго, стихом.
Ево чврстог обећања,
надмоћ гоблена, веза намученог.
Покиданог срца мука је тежа,
али ево! Вежу осећања, стисак…
Кидишу звери, ноћ хладна је, свежа
Узвик! Веруј, веруј ипак.
Вера топла као попрсје мајке,
сада је стража скривена к’о свитак.
Нека буде реч, хајде,
јача од хорди, тињајући жижак.
Али пажња, можда време је већ
из чауре да лептир стаса.
Лепог ли гласа, од музике мекшег,
бујица лептирова као машта
Извире складно, мраку измиче.
Ево умире немоћ,
реч сеје семе и ниче,
клија и расте, ево нам свемоћ.
КУДА
Куда у поноћ?
Немири се свете, осорно нај,
зар сада је ноћ?
Луталац, грабљивац, држ’те га-тај.
Та недружина несреће
залог је пропасти, тешког кривања,
као вриска кад се креће,
печал, противник нам свитања.
А хероји царских висина
ченгеле кидају, бденије слуте.
Луча поче грмети, хучи силина
куда? Галија крчи путе.
Кадија кад стане мрчити,
под месечином бајалице јуре.
Опрез! Истина почиње судити,
пасмина стршљена хита да устукне.
Куда? У збег страхова.
Узалуд, жижак пали збегове,
вичу- мрак, мрак! Пред бујицом валова,
вал тишине кује храбрости ветрове.