КАРЕЈА
30.
И напокон, Кареја. Стециште свих светогорских стаза и путева, вратоломних, врлетних, уплетених у врзине, којима се пешке стиже до манастира и скитова. Док се аутобус клатара и ломата вијугавом цестом наниже, у даљини се у недоглед модри Егејско море. Излистава се у плавет небеску без иједног облачка и развлашћује сваку људску накану да се буде само свој, свој као камен украј пута, као кипарис усред макије и драча. На час, пожели човек да му се подради и да га надиђе, у исти мах. Ваљда је увек тако, кад се суочавамо са својом времешношћу пред огледалом властитог искона. Онда се све уруши у тричавост угнутих, убогих, узглобљених, намрежених људских кровишта, која се, однекуд, одоздо, као из средишта недогледног пространства исијавају кроз шумско грање и пред којима смо још беспомоћнији, јер, испод кљастих кровишта сажимају се тајне о истинољубивости стварања и трајања. Јер пространство нас поистовећује са светом изван смрти. Јер, човекомерност нам предочава свет у смрти, у којој краја нема…
31.
Аутобус се зауставља на каменом поплочаној заравни, или платоу, уокруженом кипарисима, каменим подзидима и маслинама, који би могао
да буде и пјацета, али није, јер, извесно, изнуђен је присеглом потребом, недомишљен у контексту окружења – куса и безлична балканска постаја откуд се надаље продужава пешке; и светогорска приљежност духовном, с осетном дозом омаловажавања појавног света. Стигли смо где смо се и упутили, ако се тако може рећи, пошто све наличи некаквом изненадном вихору којим смо у жару знатижеље понесени, и омајани, а он нас одједном оставља да се сналазимо у непознатом окружењу, које, на први поглед, није негостољубиво, али је, очито, учаурено у сопствене игроказе. Подне је. Све се ујарило и трепти у свом спарном спокоју. Са плаветнилом као ореолом над угнутим кровиштима од црепа и камених плоча. Биће како Бог да. А Бог је милостив, и у запећак неће врћи наша ходочасна ишчекивања, јер, овде, усред овог обичног врелог јунског дана, нема много могућности. Ако сте ненајављени и на платоу вас не чека одбор за доћек, већ сте самовољни намерници, опхрвани знатижељом и потрагом за коренима властитог сопства, држите се упутства које сте понели у примозгу а која сад, наизуст, искрсавају иако су неважна и одавно занемарена. Осврћемо се унаоколо и погледом тражимо чесму која jе ту негде, одмах на самом почетку једине карејске улице која се одатле ненаметљиво отвара.
Од омалтерисаног зида чесме, наткривене плитким засвођем од лима, уз који је прислоњена јавна телефонска говорница, до крчме, илити хотела где се могу изнајмити собе, још је пар корака. А кораци су спонтани, под свим теретом пратећег пртљага лаки и нежни, готово монашки, као да се корача по нимбусима, стратусима, цирусима, којима овде, сада, ни трага нема. Усрдан момак, за скромним пултом који импровизује кафански шанк, Бугарин, исписује нам цену собе на комадићу хартије. После прећутне сагласности исказане климањем главе, пружа собни кључ без броја, и изводи нас на улицу, па кроз уски пролаз води иза куће где спољним једнокраким степеништем пењемо се на спрат. Из једне од унизаних дворишних шупа брекће мотор генератора.
Соба је једноставна, пространа, бело окречена са три гвоздена кревета и два прозора од којих један гледа на плато аутобуске постаје, а други на улицу. Остављамо пртљаг и силазимо на окрепу. Крчма у приземљу као и све балканске крчме, ни гора, ни боља, са неколико столова без столњака у једној просторији и остакљеном витрином са справљеним јелима у другој. Избор је невелики, али количински неограничен: чорбаст пасуљ, пребранац, пекарски кромпир, сочиво… и, наравно, рецина и пиво, узо, воткa и неизбежнa coca cola. И Света Гора, на око, стидљиво се, рекло би се, глобализује.
32.
Простор, у свом основном појавном облику, одређује нас, дефинише наше властито осећање постојанства, сопство. И, као такав, утиче на наша емоционална стања, на нашу несвесну спремност да се памти и заборавља. Али, иако у човека, после мучаљива гргољења, прво беше реч, свест о простору, и неодвојивом сатрапу времена, морала је настати пре језика и стога, из унутрашње инстинктивне потребе, најчешће смо без речи од усхићења или запањености пред његовом сировом очевидношћу којој је мера harmonia praestabilita. Своје оквире и границе, који, уистину, не постоје, већ се међусобно преливају једни у друге, простори плоте и гомилају само у људским очима, чији продужени субјекти, прсти људске руке, тек линијом успевају да означе и представе тај аутентично различит распоред увек истих елемената који их оваплоћују. Језик је, чини се, ту немоћан – он не може да заснује просторне оквире, већ их само, одвећ засноване, описује, исказује у подручју својих моћи; заузврат, једино језику је дато да наслути, искаже могућност постојања светова са више димензија од нашег, у којима су опет, без обзира на њихов број, све присутне димензије међусобно управне – јер, оно што појединачне просторе чини различитим и посебним нису само размере, нити само садржаји, већ хармонијске композиције њихових граничних вредности успостављене неумитним протоком времена. Неодељиви од токова догађања, чије могућности увелико условљавају, иако индиферентни у односу на њихове последице, простори најупечатљивије одсликавају иста та догађања: простор кућног прага, улице, пијаце, морске пучине, сакрални, међупланетарни, галактички, и на исти начин, субатомски али и нестварани, митски, метафизички простори који упркос расту спознаје, исто тако, не престају да се увећавају. Иако увек само исечак јединственог, неограниченог, простора који нас уокружује укључујући и нашу властиту нутрину, сваки спознајни просторни оквир својеврсни је отисак трајања, и неумитно, на концу конца, у људском судбинском оквиру, окончава се у смрти, где, у појмовном свету, све, овоземаљско, престаје, и где гробна хумка пусто је обележје почивања телесних остатака, само за живе. Свест о простору у човека, једино је судиште на коме људски живот, временски ограничен, агонија је у којој, ма шта да се чини, збива се једино унутар просторних оквира. И ту, наравно, не може тачка да се стави јер простори који нас уокружују, оличавају умећа и осећања својих створитеља, па били они сама природа, или тек пуки збир људских руку и градитељских назора, и као такви, самим својим постањем, представљају непорециве меморијалне ћелије историјских токова, које разгранате и изгрнуте, чекају да буду спознате, како би се уланчиле у континуитет који нас оваплоћује и без карика које недостају. Залудан је сваки покушај да се утекне, ако игда до њега и дође, јер човек се, инстинктивно, увек враћа простору своје самосвести.
33.
Елем, Кареја, престоница јединствене монашке државе, Свете Горе Атоске, утиснута у средиште светогорског полуострва на око 1000 м над морем, са својим визурама на пучину Егеја и силуетом громадног Атоса која се преко дана мути с порастом спарине, а с вечери и јутром бистри и изоштрава, типично је балканско насеље уогрнуто у плашт зеленила. Са својим приземљима од тесаног камена ил столарских резбарија офарбаних у плаво и спратовима најчешће омалтерисаним и окреченим коjе према небу ивиче плитке стрехе кровишта, скупила се око једне улице и једног трга поплочаних каменом; скупила се и, у исти мах, расула по шумовитим обронцима и падинама уоколо те исте улица и истог трга. А у улицу се згурили дућани пуни свакодневних потрепштина, монашких рукотворина од мирисног шимшировог дрвета, туристичких разгледница и копија чудотворних светогорских икона, теолошких књига, кандила, кадионица, бројаница, свећа, тамјана. Ту су и пошта, и две гостионице са собама за издавање, на супротним крајевима улице, па гувернеров дом, полицијска станица, амбуланта. А пространим тргом, што се отвари негде на средокраћи улице која га тангира, доминирају звоник Саборне протатске цркве Успења Пресвете Богородице и масивна четворострана средњевековна кула од тесаника на коју је дограђена зграда Протата са које се вијоре заставе Грчке и Свете Горе Атоске. Ту, на тргу, који је заправо поплочан опходник око храма и порте одељених ониским полигоналним зидом од окерастог плочастог камена, човеку, загледаном у непрегледни спокој који употпуњују узњихани скутови монашких мантија у пролазу, као на длану, раскриљује се праволинијска спиралност времена: оно што јесте, то је било – оно што ће бити, то јесте. И ту је бескрај. Ни напред, ни назад, већ једна иста саборност која се оличава у молитви, у исказу који понавља обред трајања.
34.
Саборни храм Успења Пресвете Богородице, скромних димензија, базиликалне основе, са издвојеним звоником, очито из неког скоријег доба,
најстарији је сакрални објекат на Светој Гори, и према предању основао га је 335. године Константин Велики, исте године када и цркву Светог Гроба у Јерусалиму. Пострадао у пожару, храм је обновљен у 10. веку, за време владавине императора Никифора Фоке. У 13. ваку храм су разорили Каталонци, а поново га обновили бугарски цареви.
Сада – док се гнездим у свом слатком, грешном, задовољству што стојим, трун под капом небеском, пред здањем које ме надилази, не својим трајањем, већ сваким својим уграђеним зрнцем материјала који, од незнаних руку сачињен, значење твори и, у исти мах, велича, и мене, и непрегледну трајашност којом смо обележени, и док се громадни Атос, са својим подвижницима, у мутној даљини модри – храм заогрћу скеле. Реконструишу се фасаде. Тако, унутар ободних зидова, остају ми недоступне фреске из 14. века, и са горњег дела олтара, светиња Кареје, чудотворна икона Мајке Божије Достојно Јест. Око, севом што не обгрли, не значи да је ускраћено спознаји. Остајем ускраћен за блискост, коју само постојанство привидом надокнађује. Иако само у слутњи.
35.
И видљиви свет изнова се излистава у своје небројане исечке: травку међу каменовима, ољуспину окреченог зида, вихор лептира над плитком стрехом, смеран корак у сандалама. И то је непоновљиво. Понављају се само обрасци, правила понашања и устројени дослуси, који су устоличени да нас превазилазе како бисмо били спокојни. И трајни. Да се проносимо из једног облика у други, без предрасуда и неспокојства.
Упућујемо се узбрдо, уском, готово козјом стазом, која врлуда између оронулих кућишта и оградних подзида преко којих се прелива густо зеленило, ту и тамо орошено цветовима јасмина и ража. Скромна, готово сиротињска дворишта одају хармонију руке која их одржава и природног склопа неба и земље који не сеже даље од оног што је нужда. Очито, стварни свет овде се одвија у дубоком посвећењу духовној уравнотежености која је општа и вечна и материјалног које је трошно и у трошности својој дато од Бога. Успињемо се и ишчекујемо тренутак, нестваран и отрежњујући, кад ћемо се, очи у очи, са читким безданом суочити, који смо, у основи, ми сами, сами у себи, распети између легенде и свести о технолошкој стварности, ничег неускраћени, па опет збркани и наслагама времена понижени. Савина посница, типикарница.
Украј кратке каменом поплочане заравни, откуд се Кареја, као на тацни, погледу нуди, са својим конацима, келијама, баштама, балконима, кровиштима и високим димњацима, невелика је једноспратница од грубо отесаног камена са уравњеним спојницама. Сниска дрвена улазна врата над којима се у сунцу љеска плитка, двосливно укровљена и остакљена, повећа дрвена витрина у којој је фреска Богородице, и кратка кућна стреха орубљена олуком од поцинкованог лима који се у трену, у овој тишини, указује као неочекиван трун ововремености који није на одмет. Тик уз довратак улазних врата видна ознака: фотос мобилног телефона унакрст прецртан. Повлачим узицу која покреће унутрашње звоно. Мук. Нико се не одзива. Поново трзам узицу. Исход је исти. Несумњиво, дошли смо у неправи час, незвани.
Од испоснице Светог Саве Јерусалимског путељак наставља даље, узбрдо, кроз разбокорено растиње и успузале вреже, ка Хиландарском конаку, једном од дичнијих здања Кареје, саграђеном 1876. године, за кога нам је речено да је под скелама, да се реконструише. Задржавамо се колико да кроз објективе, на филмске траке, утрпамо оријашку силуету Атоса што се у чистој ведрини разгромадио изнад шумовитих обронака и својим каменим шиљатим теменом у сунцу горопади и, док оморина јењава и тихне, одлучујемо се за обилазак Кутлумуша, грчког манастира на ободу Кареје, кога је у 12. веку основао Алексеј Комнин. Упућујемо се низбрдо, путељком којим смо дошли, а у крајичку свести јавља се злобна намисао да ће нас, тамо негде у нигдини, у беспоговорној зависности од технолошке зорности, Атос са фотоса мотрити као било који планински обрис са ових прозуклих балканских страна. У сваком случају, свратићемо сутра, прекосутра. Има дана.
36.
На десетак минута олаког, зазијавајућег хода од последњих карејских кућа, низа страну, кривудавим излоканим друмом који више личи на широку отрављену стазу, а кроз питко растиње, стиже се пред манастир Кутлумуш. Невелик, у основи правилног паралелограмног облика, урастао у вреже и заталасаму питомину, у својој историји забележио је и ктиторску припомоћ цара Душана и деспота Угљеше. Да се уоколо, уместо маслињака прошараних ту и тамо чемпресима, у недоглед врстају јабучари и шљивици, могло би нам се причинити да смо се, однекуд, обрели у срцу Шумадије. Куд год ходили, нисмо свесни колико смо испуњени временима и пределима које носимо у памћењу. Из доба властите претходности, понајчешће првотности. И то тиштање не разорава, већ озарује, кад неочекивано та сећања нахрупе, на трпку светлост дана необавезно се изгрну. Макар у у случајној успутној асоцијацији.
Иза улазне капије, тек невеликом портом, манастир се разогромни. Храм, уокружен троспратним конацима чије залучене галеријске колонаде, каменом озидане, својим дубоким сенкама умрвљују порту и чине је строгом, а строгост увек балансира по граници монотоније, доминира простором пуним зидним масама у боји труле вишње и уским прозорским отворима оперваженим белилом. Време је мале вечерње. Из припрате излази свештеник припаљујући цигарету. Грк. Сенка припратних зидова плужи по поплочаној порти и неумитно дохвата залучене степенике недалеке укупољене огијазме чије стубове убљескује касно сунце. Све је сатенско и причину би сличило, да није наше стварне присутности.
37.
По свему судећи, рећи, на овом светом месту, да је овај времешни људски свет добрим делом саткан од сујете, безобзира и таштине, сама помисао на то, било би непојамно богохуљење, иза кога не преостаје друго до да се обурвају све закономерности саздане између човека и неба и да нас сатру. Међутим, оно што нас, намернике, углавном случајне ходочаснике забасале овде, иако с намером, из глобалног света, разликује од ових простора управо су таштина и сујета. Сметају нам ројеви комараца, смерност и мукла тишина у лишћу кипариса, вишак времена са којим најчешће не знамо шта да чинимо, исхерен камени зид, или грубо отесани дрвени косници који строшни готово не држе балконске испусте. А опет, све се таложи у нејасан разлог због кога смо овде и дошли, и који је ипак много више од пуке знатижеље и неутољиве жеђи за сусретом са некаквим самим собом кога и нисмо спознали нит смо га свесни. Људско време је коначно. И стога налаже да се кроз стварност прониче слободна, отворена сува за све различности које нас уокружују и наше властито сопство умножавају у могућности које нисмо ни претпостављали.