МИСТИЧНЕ КИШЕ
Ноћас сам с тобом црвене божуре
поред мутне Бистрице брала.
Са неба на нас падале су латице белог
из руку душа које нису нашле спокоја.
У трави чуо се шапат давних љубавника,
са пута допирао је топот коњаника
као из песама Хикмета Назима.
Док су капи мистичне кише бојиле нам лица
твоје очи су мелем за душу искриле
и неком проклетом синергијом
твој врели дах се на мојим зрелим уснама
у скерлетне капи росе претварао.
Све је било нестварно осим ноћи
осим нашег плача и благослова господњег.
Сада знам да си и оно што јесте и оно што није.
Да си модра зора моје питоме смрти
и болни сумрак своје одлазеће младости;
да си заустављени глас примордијалног крика
одбегли сан о пуноћи заспалог ангела
који се уморио од превелике жудње
и пожелео да почине на мом рамену.
ШТА БИ ХТЕО
Са лица оних који се сећају
капљу воштане сузе.
Шта се ту да учинити,
пита се усамљени шетач
којем се не враћа кући.
Ништа, одговара му глас,
из малог мозга,
и он усамљен,
одсутан.
Шта би хтео?
Зар не видиш
да је све учињено?
Да је ђаволов посао
већ увелико обављен?
Желиш спасти понеко сећање,
бљеске изгубљености
по сеновитим ћошковима душе?
Искре у уму, белу празнину?
Отвори још једном непомичне капке.
Нема више само смрт празне очи.
И наш живот сада има празне очи
и пораз у костима.
Колико је смисла преостало
у последњем атому
хлорофила у саксији
баченој иза затворених врата
више није питање, већ одговор.
Одговор који је неопходно прећутати.
НЕБЕСКИ РОДОСЛОВ
Када станеш
поред велике воде
ништа си,
скоро нула,
ни прашина
ни зрно прашине,
само дах,
и то је
твоја права мера.
Када кроћиш у воду,
велику воду,
кап си,
атом капи,
само траг плаветнила,
уздах,
влажни дах,
мирис своде,
и то је
твоја права мера.
Када зарониш
у велику водуж
затворених очију,
заустављеног даха,
спреман на предавање,
спуштање до дна,
до непостојања,
тај прстохват времена
док те вода не испуни,
не врати назад,
владар си свемира.
Богочовек.
Ако те велика вода,
избаци,
врати назад
у препостојање,
у тручеж,
у задах, у бивше тело
и бивши дах,
постајеш сенка
у сећању оних
који још нису
дотакли велику воду,
постајеш остатак
вечног живота
у вечној смрти.
Ако тај остатак засветли,
ако пробуди нову зору,
ако забруји препотопни склад,
дотакнућеш Очев прст,
замирисаће мајчино млеко
чућеш манастирска звона
и изтвојих ребара
поново ће изникнути крила.
Тек тада сазнаћеш чији си род,
која је звезда твоја
и које си име добио по рођењу.
Тек тада биће ти дозвољено
да се упишеш у свој небески родослов.
Објављивање омогућило Удружење књижевника Републике Српске.