Poštovani posjetioci našeg sajta,
nakon drugog poglavlja Romana o pijanstvima Igora Marojevića, SRP-u se ukazala prilika da bude prvi promoter nove knjige uglednog filmskog teoretičara Petra Jončića. Knjiga Film na frontu sačinjena je od pronicljivih zapažanja o nacistima, ustašama i partizanima u domaćem filmu a narednih dana ćete imati priliku da pročitate ustupljeni nam odlomak u par dijelova. Članovi redakcije SRP-a se zahvaljuju gospodi Petru Jončiću i Igoru Marojeviću na ljubaznosti.
Šesta kolona (I)
Diskriminaciju na filmu moguće je tumačiti i kao jedan oblik propagande. Tu nije uvek u pitanju rasna ili nacionalna netrpeljivost. Često se na oštrici kritike, parodiranja ili ozbiljnog šikaniranja u nekom filmskom delu mogu naći određene grupe ljudi, često istomišljenika koji dele sličnu filozofiju života, ali drugačiju od opšte prihvaćenih političkih vrednosti u nekoj državi. Gastarbajteri, kao jedna od njih, bili su sporadična, ali uvek polemična, tema u kinematografiji. Da bi ponudili odgovor zbog čega, neophodno je krenuti putem razotkrivanja događaja iz novije istorije koji su doveli do toga da se u socijalističkom jugoslovenskom društvu stvori takva slika o njima.
Gastarbajter je bio radnik, ali i neko ko pokazuje ljubav prema istorijskom neprijatelju. Javno, osude nisu postojale, Nezvanično, za prave komuniste koji su još uvek živeli od tekovina antifašističke borbe, svaki gastarbajter je bio kolaboracionist. Oni koji su odlazili u Zapadnu Nemačku to su činili dobrovoljno, tamo su bili ponizni, pa čak su često i ideološki prihvatali tekovine zapadne kulture. Voleti kapitalizam bila je izdaja za socijalizam. Tražiti uspeh među mrziteljima komunista značilo je da priznajete kako vaša Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija nije savršena. Uživati u tekovinama potrošačke kulture i šoping molovima bilo je odobravanje novog načina života koji je pretio da uruši verovanje da u komunizmu svi moraju da budu jednaki i da niko ne sme materijalno da se izdvoji.
Ako su svi poznavaoci i ljubitelji kinematografije svakodnevno mozgali kojih deset (ili dvadeset) filmova bi izdvojili kao najdraže, onda su sigurno još više vremena provodili razmišljajući koje priče iz nacionalne istorije nisu ekranizovane. Dok se čitava ideja jugoslovenskog ratnog filma zasnivala na rekonstrukciji oslobodilačke borbe, pravi zapleti, u duhu špijunskih akcionih filmova ostali su zabranjena tema. Kada se završio Drugi svetski rat veliki broj poraženih dao se u bekstvo. U tome su prednjačile ustaše koje su iz novih domovina planirali nastavak borbe protiv novonastale Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Broj doseljenika u Argentinu, kako se verovalo, kretao se do 20 hiljada pripadnika ustaškog pokreta, njihovih porodica, političkih emigranata i drugih mrzitelja komunista. U knjizi „Geografija Argentine“ Nikole Glamuzina, kao novije podatke, ipak navodi da je taj broj bio duplo manji1. Ta fašistička elita, vojna i intelektualna, trebala je dakle da nastavi sa radom osnivanjem vlade u egzilu, pokretanjem medija i organizacija, od kojih je u prvo vreme najuticajniji bio Pavelićev Hrvatski oslobodilački pokret. Nekoliko terorističkih napada na Titovu zemlju, koje je osmislila upravo emigracija, imali su sporadične interpretacije u kinematografiji i na televiziji. Mnogo je više bilo onih koje se danas samo prepričavaju kao nesnimljeni filmovi.
Kada se u izdanju „Borbe“ tokom 1979. godine pojavila knjiga Dragana Ganovića „Teroristi iz šeste kolone“2, a četrnaest godina kasnije u izdanju „Politike“ studija „Smrt je njihov zanat“3 Ljiljane Bulatović i Božidara Spasića javnost je više saznala o žrtvama terorističkih akcija u SFRJ. Iza većine akcija stajali su Hrvatsko revolucionarno bratstvo, Zbor, Hrvatsko križarsko bratstvo, Tajna revolucionarna ustaška postrojba, Osvetnici Blajburga, pomenuti Hrvatski oslobodilački pokret, ali i neke četničke organizacije i slovenački antikomunisti. Opisaćemo samo neke od njih kako bi ukazali da su, uz dobru ekipu scenarista, mogle da postanu uzbudljivi filmovi.
Tokom druge polovine četrdesetih godina zabeležen je upad 20 terorista iz Italije na čelu sa bivšim ustaškim oficirima Antom Moskovim i Josom Rukavinom. Par godina nakon tog, u manjim grupama, upalo je novih 85, sada predvođeni Božidarom Kavranom i Ljubom Milošem. Svi su uhvaćeni, osuđeni na smrt i duže vremenske kazne.
Šezdesete i sedamdesete godine su bile najfilmičnije. Na Dan Republike u ambasadi SFRJ u Bonu ubijen je službenik Momčilo Popović. Izvršioci su bili Hrvatsko križarsko bratstvo, kasnije i pravosnažno osuđeni. Hrvatsko revolucionarno bratstvo ubilo je službenika jugoslovenskog konzulata u Štutgartu, podmetnulo eksploziv na pruzi Rijeka-Zagreb, ali i na beogradskoj stanici kada je bilo ranjeno 14 lica. Njihov pripadnik Ivan Jelić je zbog toga osuđen na smrt.
Ali dok se o tim napadima manje pričalo, u Beogradu i danas svi znaju za eksploziju u bioskopu „20 oktobar“. Jedno lice je tada poginulo, a 85 ih je bilo ranjeno. Izvršilac je zvanično, za javnost, bio ustaški terorista Miljenko Hrkać koji je osuđen na smrt posle dugotrajnog čekanja presude u zatvoru. Takođe, bilo je poznato i ubistvo ambasadora SFRJ u Stokholmu Vladimira Rolovića iza kojeg su stajali ustaški teroristi Miro Barešić, Anđelko Brajković i Ante Stojanov. Pored ubistva Maksa Luburića, i pokušaj atentata na Antu Pavelića 1957. godine imao je izrazite filmske elemente prepune saspensa koji nikada nisu bili ni u dugoročnom planu za neku igranu strukturu. Verovatno zbog toga što je iza tog napada na ustaškog vođu stajao četnički pokret.
Jedan igrani film koji je prilično neuspešno „sabrao utiske“ pomenutih terorističkih akcija je „SB zatvara krug“ (1974) Miomira Mikija Stamenkovića. Ono što ga čini tako neuspešnim je politička korektnost o kojoj i danas vredi promišljati. Posebno je nejasno to zašto je film „Klopka za generala“ (1971), o hapšenju Draže Mihailovića, Stamenković uradio pedantnije, odgovornije i ubedljivije. Teroristička grupa u „SB zatvara krug“ nema ime, ona je imaginarna, nepoznata, više podseća na parodični kolektiv koja želi da organizuje diverziju na strateškoj brani zato što im se može. Dakle, bez objašnjenja za koga i zbog čega. Ni jedan od likova nije dobro napisan i pored toga što je na scenariju radio čak i Dragan Marković. Stamenković je snimio film koji je prepun elipsi, naglih zumova, apsurdne upotrebe dramatične muzike u scenama koje to ne zaslužuju, preskakanja rampe, čudnih kontra planova. Tok priče nemoguće je pratiti. Nije jasno ko je izdajnik, a ko policajac. Ali ono što je duboko odjekivalo u jednom njegovom delu bila je posveta odvažnom narodu Jugoslavije:
„Imaćete komplikovan i opasan zadatak. Naše pripreme traju već godinu dana. Vama u inostranstvu se čini da je to dugo, ali ovde su svi postali vojska i policija. Svaki građanin. U takvoj situaciji i najmanja neopreznost može biti opasna“, kaže diverzant Šarac.
Taj kratki pamfletski govor svakako je upućivao da je „SB zatvara krug“ i morao da bude hermetičan. U tom haosu od zapleta bilo je važno makar na taj mikro način poslati veliku opomenu onima koji su u migraciji, ali i poruku onima koji se dvoume, kritikuju samoupravni socijalizam, pomišljaju na bilo kakvo drugo delanje koje podriva sistem. Trebalo je zapretiti da će svaki neprijatelj biti praćen, posmatran i prisluškivan. Niko ne može da zna ko će i kada otići u policiju i prijaviti vaše „planove“. To podsećanje na vreme posle 1948. godine, kada je zaista bilo masovnog potkazivanja sada je zvučalo kao dobra šala, jer je raspad Jugoslavije bio evidentan godinu dana pre nastanka Stamenkovićevog filma. Scenarista Dimitrije Vojnov u eseju „Dosije: Srpske tajne službe na filmu“ iznosi svoje viđenje o neuspehu tog filma:
„Izmešten izvan svog vremena i sagledan kao kinetička vrednost, SB zatvara krug, upravo zbog toga što je deo državne propagande, razotkriva sve ono što je establišment hteo da prećuti. A establišment je po svemu sudeći smatrao da je u tom trenutku za razvoj zemlje i same Službe još uvek bolje da se protivnici Jugoslavije tretiraju kao jedan opasan, organizovan, ali bezimen enitet čija nacionalna pripadnost i ideologija nisu definisani.“4
U daljem tekstu Vojnov podseća da su filmovi o Džejms Bondu prvi uveli motiv tajanstvenih organizacija kao što je „Spektra“ koje nisu bile sovjetske, već su više bile vezane za metaforu o „dominaciji svetom“ iza koje stoje „lica u senci“. Doduše u velikom broju serijala o Bondu događalo se da ponekad i Sovjeti sarađuju sa tim velikim konspiratorima, čije su vođe najčešće poremećeni i fašistoidno zadojeni antagonisti.
Najpoznatija akcija Hrvatskog revolucionarnog bratstva, takozvana operacija Feniks ili operacija Raduša, dobila je televizijsku seriju „Brisani prostor“ (1985) koja je bila slobodna rekonstrukcija tih događaja. U centru te fikcije, kako je tvrdio njen scenarista Ivo Štivičić, bila je čuvena Bugojanska grupa koja je ušla 1972. godine na teritoriju SFRJ u cilju dizanja ustanka i obnove NDH. Obučeni u logorima u Zapadnoj Nemačkoj prešli su austrijsko-jugoslovensku granicu i za nekoliko dana stigli do predviđene lokacije, na područje planine Raduše u centralnoj Bosni. Pod šifrom „Raduša 72“ u kontraofanzivu je krenula obaveštajna i armijska mašinerija SFRJ koja je mobilisala više desetina hiljada rezervista, milicionera i drugih boraca. Za samo osam dana u direktnim okršajima grupa je savladana. Bilans je bio sledeći: 15 poginulih pripadnika jugoslovenskih snaga prema 15 poginulih članova Bugojanske grupe. Četvorica su zarobljena, trojca osuđena na smrt, a jedan, Ludvig Pavlović, na 20 godina robije.
Brojne teorije zavere, mitovi i legende koji su pretočeni u knjigu „Dvadeseti čovjek“ Đorđa Ličine, glavni predložak scenarija Ive Štivičića, doprinele su da ključna tema serije bude mnogo više propaganda slična onoj u filmu „SB zatvara krug“. Bilo je važno podsećanjem na te događaje pokazati da čak i posle Titove smrti niko ne sme da preti bezbednosti zemlje:
„U poteri za teroristima je nekoliko miliona ljudi. Da ne kažem baš ceo narod“ objašnjava stranim novinarima bezbednjak Čiča Rogulja.
„Na njihovu nesreću to je bio račun bez krčmara“, tvrdi za ustaške planove drugi bezbednjak Ivan Vrebac.
Ali baš zbog takve propagande, nakon raspada Jugoslavije, ta ustaška grupa je kod jednog dela Hrvata, posebno u Hercegovini, postala primer „mučenika“, a jedna jedinica HVO u Bosni je i nazvana po Ludvigu Pavloviću.
Nekoliko ključnih dramaturških grešaka i loših rešenja u razvoju zapleta doveli su do toga da je „Brisani prostor“ od epizode do epizode padao u dinamici. Prvo, Štivičić se odlučio za stereotipnu predstavu ustaša. Oni su plitkog uma, mnogo više zveri, koljači, alkoholičari i silovatelji, ali i kukavice, nego lukavi teroristi. Drugo, nije dovoljno upoznao matrice špijunskih filmova i obrta, zbog čega je finale prilično predvidljivo. Štivičić suviše insistira na tome da je čitava akcija, baš kako kaže bezbednjak Ivan, bila osuđena na propast još u samom početku zbog zablude da u SFRJ postoji nezadovoljstvo i nostalgija za ustaškom NDH. Takvu priču migraciji su „isporučili“ dvostruki agenti koji su bili skriveni u njihovim redovima sa ciljem da ih eliminišu. Ta pretpostavka je svakako bila realna, ali ne i dovoljno razvijena u priči, jer je autor insistirao na tome da do samog kraja gledalac ne uspe da otkrije pripadnika državne bezbednosti u ustaškim redovima. Zato i nije jasno zbog čega je Miodrag Krivokapić, koga u seriji zovu Doktor, morao tako tendenciozno da oda svoj identitet poslednjem preživelom teroristi. Takav kraj zato mnogo više podseća na filmove „Valter brani Sarajevo“ ili „Most“ nego na tragičnu priču koja je prorokovala neminovni građanski rat u SFRJ.
Kritika je dakle Ivi Štivičiću zamerala velika odstupanja od realnih događaja. Na primer, otmica kamiona „Radenska“ nije se završila ubistvom vozača kao u seriji. Te slobodne interpretacije bile su povod da među nekim hrvatskim filmskim kritičarima i novinarima „Brisani prostor“, ali i sam Ivo Štivičić, do danas budu predmet tendencioznih napada. Joško Čelan je „Brisani prostor“ nazvao tipičnom kulturnom hegemonijom jugooligarhije jednog sluge komunizma. On se posebno vezuje za pomenutu otmicu kamiona:
„Vozač nije Slovenac, kako je u stvarnosti doista bilo, već neki Lujo, očito Hrvat i to iz Rešetara, rodnog mjesta samog Štivičića. Riječ je o višestrukoj nastranosti. Lujo je pravi jugo-rodoljub, možda i kalibra samog Štivičića. U seriji pokušava pobeći, a kada ga osujete, „Bugojanci“ ga žele ubiti. Lujo, ludo hrabar kao i sam Ivo Štivičić, neustrašivo im odgovara: „Kolji-radi klanja ste i došli“.5
Čelanova netrpeljivost primećuje se u tome što čitavo Štivičićevo dramsko stvaralaštvo dovodi u pitanje i oštro poziva da se u Hrvatskoj promeni odnos prema tom piscu kome nikako ne treba oprostiti takvu televizijsku degradaciju ustaških boraca:
„Gospodin Štivičić se sigurno pribojava da će sva njegova djela uskoro biti, sasvim opravdano, svrstana u žanr „Mirko i Slavko“. No, neka se tješi da će možda netko pametan sve to pospremiti u Kumrovec, u podrume gdje se nalaze velika djela komunističkih mislilaca“.6
Još jedan detalj je u mnogo čemu unazadio „Brisani prostor“. To je kasting u kome su, po ključu, „posao“ dobili glumci iz svih jugoslovenskih republika. Pošto je serija rađena za Televiziju Sarajevo, takva filozofija je i bila logična. Zato je munjevito, već naredne godine, dramski odgovor na sličnu temu stigao od televizije Beograd koja je za svoj film „Lovac protiv topa“ (1986) angažovala oprobani dvojac: Savu Mrmka i Sinišu Pavića. Ta priča o terorističkom napadu ustaša, nakon vrlo dobrih kritika serije „Konačni čin“, bila je napetija i malo bolje zamišljena od „Brisanog prostora“. Glavni junak Pavle Gačić nije ustaša, niti bilo kakav terorista, već gastarbajter, šofer koji je, zbog kazne zatvora, otišao na privremeni rad u SR Nemačku. Pošto ne uspeva da nađe posao, odlučuje da u jednom lokalu odžepari gosta. Vlasnik ga je ulovio i priveo u kancelariju. Dok čekaju dolazak policije gazda iz Pavlovog pasoša saznaje da je Jugosloven i odlučuje da ipak ne prijavi krađu. Kada stignu nemački policajci objašnjava im da je došlo do zabune.
„Izvukoh ja tebe iz govana“, kaže mu gazda na srpsko-hrvatskom.
„Pa vi ste naš“, obradova se Pavle.
„A čiji to vaš?“
„Pa mislim iz naše zemlje. Iz Juge.“
„Jebeš ti tu zemlju. Tu tvoju Jugu“.
„Takva je kakva je… naša je.“
„Nikakav, eto kakva je.“
„Pa dobro, za sad druge nemamo.“
„Imaćemo je. Ali takvu u kojoj ti nećeš morati krasti, a ja lagati za tebe.“
„Hvala gospodine. Ne znam kako da vam se odužim.“
„Ja ću ti reći kako.“
U nastavku priče Pavić i Mrmak prikazuju vrbovanje gastajbajtera koji nema fašističku prošlost. U svakom slučaju u pitanju je izvorište dobrog saspensa, jer se bazira na realnim faktografskim mogućnostima7. Oni koji su otišli u Zapadnu Nemačku zaista su, od potrage za boljim životom, nakon brojnih razočarenja, mogli i da završe u nekoj od ustaških organizacija koje su, kako smo videli u „Brisanom prostoru“, imale veliki problem da razlikuju običnog gastarbajtera od ubačenog bezbednjaka. Sava Mrmak i Siniša Pavić u tv drami nisu uspeli da zadrže dobro započetu konstrukciju priče koja je bila prepuna nelogičnih zamajaca vezanih za tu temu.
Ustaška emigracija, dakle, uvlači Pavla u kriminalnu mrežu iz koje ne može da se izvuče. On dobija nov, nemački identitet, i zadatak da u jeku turističke sezone, na hrvatskom primorju postavi nekoliko mina. Naravno, nije jasno zbog čega Pavle i prihvata da ubije nevine ljude. Tu je i lik duhovitog bezbednjaka i porodičnog čoveka koga glumi Milan Štrljić. Njegov privatni život prepun je onih omiljeni Pavićevih realističkih dijaloga. On mora da sluša ženu koja mu zvoca, da ide po dete u zabavište, ali u isto vreme i da prati čoveka za koga sumnja da nešto sprema. Na kraju upravo on, veštom dedukcijom, uspeva da osujeti teroristički napad.
Dobro rešenje, u kome jednu od mina iz kante za đubre odnosi klošar, pokazuje da je Siniša Pavić odlično upoznat sa osnovama dobrog saspensa, ali ne i sa tajmingom. Ta scena je morala da se odigra mnogo ranije, čime bi televizijska publika bila daleko uznemirenija, jer bi pratila „put mine“ koju klošar pokušava da proda na pijaci ne znajući o čemu se radi. Umesto toga, akcija deaktiviranja dogodila se prebrzo, bez žrtava, što je moralističko pravilo koje se nikada nije previše cenilo u trilerskoj završnici.
„Lovac protiv topa“ nije bila jedina dramatizacija u kojoj se lik gastarbajtera tretirao kao sumnjivo lice, u ovom slučaju opravdano. Sve to nas dovodi do najvažnije terorističke priče koja je u hrvatskoj javnosti poslednjih godina bila prilično aktuelna. Pitanje da li su svi hrvatski teroristi zaista učinili neke od tih bombaških napada smelo je postavio Goran Marković u filmu „Falsifikator“ (2013), jedinom ostvarenju u kome se pojavljuje lik Miljenka Hrkaća. Prva scena je eksplozija u bioskopu „20 oktobar“ koja je, pre Markovićevog filma, imala epilog samo u dokumentracu Krste Škanate „Teroristi“ (1970) u kome se nastradala devojka iz bioskopa susreće u sudnici sa svojim napadačem. Marković postavlja pitanje da li je Hrkać zaista bio kolovođa ili samo kolateralna šteta. U hrvatskom „Večernjem listu“ 2010. godine objavljena je šokantna ispovest člana Ravensburške grupe Žarka Odaka koji je zbog terorizma u SFRJ osuđen na 46 godina robije. Odležao je samo 12 i u novoj Hrvatskoj postao nosilac onih priča koje su imale za cilj rehabilitacije nekih ustaša iz emigracije. Na prvom mestu Odak je tvrdio da Ivan Jelić i Miljenko Hrkać nisu bili teroristi:
„Bombu u kino dvorani postavio je Nemac Bernd Vacel koji je od nas za tu akciju dobio 3000 DEM. Mi smo tada samo hteli upozoriti da Jugoslavija ima političke protivnike, ali nismo išli za tim da bude ljudskih žrtava. Mi ga nismo odali na suđenju u Ravensburgu. Bernd Vacel je imao devojku Portugalku. Kada su na temelju jugoslovenskog zahtjeva za našim izručenjem 1968. godine počela privođenja po Nemačkoj, on se sklonio u Portugal. Ipak, Udba mu je kasnije ušla u trag i likvidirala ga. Mi samo zahvaljujući papi Benediktu nismo izručeni Jugoslaviji, već smo suđenji u Ravensburgu i tako spasili živote.“8
U „Falsifikatoru“ Marković ne navodi nemačkog plaćenika, ali u scenarističkoj fikciji zaista pominje drugog bombaša koji se izvukao i pobegao u Štutgart. U jednoj od scena Hrkać ima košmare iz kojih ga budi zatvorenik Anđelko.
„Ne razumem kako možeš da živiš sa tim?“ pita ga Anđelko.
„Ne živim ja sa tim“ odgovara Miljenko Hrkać.
„Nego?“
„Drugog to jede?“
„Koga?“
„Brata. Vinko to nosi. Sve je on učinio. Ja sam samo išao sa njim. Meni tad nije bilo ni šesnaest. Nisu smeli da mi povere tako ozbiljnu stvar. Vinko je imao 22.“
_________________________
1 Nikola Glamuzin, Geografija Argentine, Meridijani, Sombor, 2005
2 Dragan Ganović, Teroristi iz šeste kolone, Borba, 1979
3 Ljiljana Bulatović i Božidar Spasić, Smrt je njihov zanat, Paladin, Politika, 1993
4 Dimitrije Vojnov, Dosije: srpske tajne službe na filmu, Novi kadrovi, Clio, Beograd, 2008, str. 137-138
5 Joško Čelan, Prešućeno orjunaštvo dramskog „stupa“ i „fundamenta“ Ive Štivičića, Portal hrvatskog križarskog vijeća, 01. veljača 2017
6 Joško Čelan, Ibid
7 Diplomatski odnosi sa SR Nemačkom obnovljeni su 1953. godine, ali tek od 1965. godine SFRJ šalje radnu snagu u Zapadnu Evropu, na prvom mestu u zemlje sa kojima je potpisala ugovor. To je prvo bila Austrija, a zatim i SR Nemačka (1968). Tadašnji jugoslovenski vrh je shvatio da ne može da stvori dovoljno radnih mesta za zapošljavanje bejbi bum generacije rođene posle Drugog svetskog rata. Na taj događaj tada je prvi reagovao reditelj Krsto Papić i snimio dokumentarac „Halo Minhen“ (1968) u kome je podsetio da su u Dalmatinskoj Zagori ljudi vekovima odlazili u tuđinu „da bi našli posla i kruha“. Prvi talas gastarbajtera trajao je do 1973. godine kada je došlo do zaustavljanja ekonomskog rasta u Zapadnoj Evropi.
8 Stipe Pudja, Bombu u Beogradu nije postavio Miljenko Hrkać, Večernji list online, 22.06.2010