СВЕТИЛИШТЕ
Ако не изградиш средиште тишине
никад нећеш разумјети мрмор ријеке
или маховинасти зов шуме мангрова.
Ако дозволиш плаветнило пространства
тјесне ће бити самице твојих савјетника.
Ствари су уникатне и незаобилазне
само ако их већ носимо у себи,
као снене успомене, као угаони камен
на који слажемо искуства у слојевима,
иначе су непамтљиве и бесмислене.
Жабокречина није упечатљива ако не
излази из хоризонта сопствене легенде,
коју дан за данам утискујемо у боре.
Култ наше душе је стварност коју имамо,
извориште свих ријека којима ћемо отпловити
да досегнемо кристалне звијезде и сунца.
ШАПАТ СТРАХА
Оморина у љубичастој дубини
Аквамарински сјај у даљини
Виолетно стање ума
предосјећај и ишчекивање
Идила модре помрачине
измаглица је конструкт сјете
Вишебојно лишће шушти у тмини
У мојој глави звучи као шапат
Шаблон рађања страха у полутами
Загасито пурпурно блаженство
Уздиже сребрно озарење
Траг духовног наговјештаја
Хармонија води у обожење
ЛЕОНОРА ПОЛАЗИ У ШКОЛУ
Обриси безбрижног љета
још плешу у шареним сликама
маслинастих очију, док облачиш
најљепшу хаљиницу, чешљаш плаву косу.
Крећеш у школу, твој први
озбиљан корак за одлазак у свијет.
Нијемо срце мајке постаје
фонтана искричавог узбуђења
у стомаку трепере тачкице туге.
Немоћно заустављам кап времена.
Хоће ли учитељица разумјети
моју валкиру, принцезу и ратницу,
дјевојчицу која вози брод
и јаше коња на цвјетној софи?
Мени си очаравајућа,
јер је свака ћерка отисак неба
изрезбарен на мајчиним грудима.
Твоје игре ћуте распршене по соби,
по дјетињству, по мом сјећању…
Док скакућеш са бебом у наручју
у другој руци носиш свемоћни мач.
У шетњи крај мора, на тајном задатку,
пиштољем нишаниш невидљиве зликовце,
а ја скривам пластичне метке
међу шминку, па нема озлијеђених.
Једном си пошла у шуму
иако те могао напасти медвјед,
јер већа дјеца воле да се ругају,
а ти ниси најмлађа плашљивица.
Стрпљиво си учила пентрање по дрвећу
и како помоћи прво себи па другима.
Говорила си ми да је најважније
рјешавати проблеме мале дјеце.
ТИ – златна звијезда падалица
утонула у мој стомак у сну,
пустих те да будеш дивља
у својој неукротивој љепоти.
Хоћеш ли се таква уклопити
у матрице људских система?
Хоћеш ли ћутати зарад општег мира,
повијати леђа због неизбјежности неправде?
Најдража, једно те молим,
како само мајка може молити ћерку!
Немој носити терет усамљеничког пута
не ходај увијек “мимосвијет”!
Једна “другачија” ти говори болно освијешћена,
не носи етикете, не пристај ни на шта!
Има много начина да дођеш до испуњења.
Знај, не воде све битке до побједе,
неке су само губљење времена.
Избјегавај ратове, постоје лакши путеви,
мудрост жене је у топлини, мекоћи гласа,
истрајности жеља, у доброј намјери и стрпљењу.
Научи лагано држати равнотежу
као да ходаш по жици, а не губиш циљ из вида.
Не прави уступке и компромисе који шкоде,
уклањај се од људи од којих се осјећаш лоше!
Нек’ мрачни духови бјеже од твоје свјетлости.
Кажи гласно НЕ, на све што нећеш, али упамти
није све онако како треба да буде,
некад је онако како може.
Пронађи светионик и савезнике, не буди сама.
Увијек постоје слични теби или вољни да прихвате.
Некад мораш ућуткати дијете у себи,
и сва правила која брује у глави,
тад питај разум: Куда даље?!
Буди увијек свјесна ко си,
гдје си, и шта ту можеш учинити.
Буди обасјање у најмрачнијем углу.
Упамти, твој највећи непријатељ,
као и вила која испуњава жеље, живе у теби.
Некад се чини да је ова земља,
једно сурово мјесто које не штеди никог,
ни мале дјевочице, ни маме, ни баке…
Но тај исти свијет постаје лијеп ако прихватиш себе,
у срцу настаниш божју доброту,
и увидиш да сви носимо крст.
Узгоји себи крила ако желиш летјети.
Добро је не дати да те промијене,
али још боље је бити оно што јеси,
а при том вољена од ближњих.
Твој пут нека покаже да је могуће
остварити најхрабрије снове
а остати своја, испуњена и сретна.
Због ружних ствари не затварај се за лијепе.
Вјеруј људима који кажу да су лоши,
некад је довољно слушати.
Свијет није страшно мјесто ако знаш шта можеш,
ако пронађеш начин да блисташ пуним сјајем.
ЧЕКАЛА ЈЕ
Да се планетарни системи доведу у хармонију,
да се небески путеви коначно ускладе,
да се квантни скокови подударе са соларним олујама,
да мјесечеве честице отворе комуникацијски канал,
да је мистериозни симболи обиљеже…
Умрла је чекајући све, а не подузимајући ништа!
Вријеме које хваташ никад није право,
једна молитва може све отопити,
одлучујеш када ћеш пристати а када отпловити.
Александра Чворовић, рођена 10. фебруара 1976. у Бањој Луци. Завршила је српски језик и књижевност у истом граду. Магистрирала је у Београду, на одсјеку за библиотекарство и информатику. Завршила је едукацију за психолошког савјетника трансакционе анализе. Радила је као уредник, сарадник и члан редакција многобројних књижевних и других часописа. Учесник је књижевних вечери и фестивала у региону и Европи. Члан је више књижевних удружења. Ради као виши библиотекар у Дјечијој библиотеци НУБРС. Води радионице креативног писања, те драмске и психолошке радионице за дјецу. Превођена је на енглески, њемачки, пољски, дански, словеначки и мађарски језик у оквиру антологија и часописа. Бајка „Пјесник из Незнанграда“ објављена је на енглеском као електронска књига (The Poet from Unknowntown, Style Writes Now 2017.). Објавила је седам књига, три књиге поезије: Шапат глинених дивова (2000.), Цвијет на капији сна (2007.), Надрастање (2013.); двије књиге прозе: Анђео под креветом (2002.), Монолог у шољи кафе (2006.); двије књиге за дјецу: Чаробна ружа (2014.) и Украла ме Шумбаба (2018.). Поезија и проза јој је вишеструко награђивана.