Милосав Тешић (1947, Љештанско код Бајине Баште) је прва четири разреда основне школе учио у родном селу, а наредна четири у сусједном селу Костојевићи. Гимназију је похађао у Ужицу и матурирао 1966, а у истом граду је завршио и Вишу педагошку школу, смјер српскохрватског језика и књижевности. Школовање је наставио на Филолошком факултету у Београду и дипломирао 1970. године. Постдипломске студије на Филолошком факултету у Београду уписао је 1972, а окончао 1974, одбраном магистарске тезе под насловом Говор Љештанског. Поткрај 1972. запослио се у Институту за српски језик Српске академије наука и уметности, гдје је радио као лексикограф, тј. редактор и уредник Речника српскохрватског књижевног и народног језика, све до одласка у пензију 2012. године. У октобру 2000. године Тешић је изабран за дописног члана Српске академије наука и уметности, а у новембру 2006. за њеног редовног члана.
BAJAT
Чекрци, разбој, кануре.
Пуцкају сура повесма.
Уз окно сјаје татуле.
Невеста лежи болесна.
Расеца месец богазе
и чедно пуни чиније.
Из мрака ткаље долазе –
седају око синије.
Кроз врата хрупе костури:
забрује пређе котури
и звече цеви, мосури.
To душе траже потпору
y свакој баџи, отвору,
no жутом ноћном фосфору.
МАГАРЧЕВ БРЕГ
Неси, бреже, чудо ти за око… !
Б. Радичевић: Ђачки растанак
Ни градина нити леја.
Скрајнут крчаг – Сентандреја.
Са крајнице заборава
млад ce чокот разлистава.
(A БреГ овај оно памти
што ce згусло, што пропламти.)
Уз кућицу – где ce лиња
сур магарац – сутон тиња.
Руди светлост полугола
лаким крилом рококоа.
Иницијал: плану Слова
с Орфелина, са Јакова.
У прикрајку, a са виса,
жути свеска Летописа.
Рељеф крста: с њега сија
реч прозрачна – епархија.
Урнебесак: грозд-пијанка.
Зри сећањем шљива ранка.
Стањује ce лоза иста:
лист најави – не пролиста.
Клецне Црква y колену:
разапне ce мрак о трему.
Сентандреја – Baca Решпект.
Давно беше – плусквамперфект.
ГРК
Јетким јутром, y цезури,
с рујне трешње прут дрхтури.
Са брегова преко Саве
љубичице тек заплаве.
Слепи Филип, y неону,
изоштрује кост чеону.
Тек да му je преко струне
да развуче како уме,
почеле би шуме српске
од чудеса да ce крсте.
У ТИШАКУ
Мир у води – мир над водом.
Свет се бели неслободом.
Јест и небо врх тишака
разнобојни случај мрака.
Испред звезда и пастира,
путуј, Сенко, ỳ дно вира:
па жубори воден-тајном
понорницом небоскрајном.
Кружница је ова туга,
поругина румен-руга,
понижење што се птићи
са рефреном: ићи, ићи.
Часно ли је ваздух јести,
поглед пити – пену прести.
ЖЕРАВИЈА*
Зашуми ми, водо, уз жамор трстика,
низ гребене краја под раскршћем звезда,
с решета што трепти врх тамних јошика.
По мраморју сињем и горјем без кућа,
куд тежају гроње од расцвалих језа,
шарени се очај, а час напрегнућа,
што влатима сеже у љубичаст чичак
да злȁтне се зрном из каменог смисла,
тек терет котрља – уз уплашен жижак.
Жеравијо водо, у Кладенцу плача,
где врте се укруг и писма и числа,
суштина где цвили у хуку котача,
утвори се пљуском, ороси и мрење;
кад спавају слике а Месец је ражен,
утеци у небит – у то помрачење,
где увиру лета са пропланка ума
низ разум што грана у неразум блажен
и заборав широк – с дубином баз шума.
Зашуми ми, водо, из Троједног зглоба
низ дубраву тмушну кад крену јахачи,
а вече засјаји из очију гроба:
јер Небо постања, што бејаше било
освитак из Бога, у цвету се мрачи
и умором капље у звездано ило;
јер Стаништем коби доцветава време,
зелени се пропаст где жераве бише
и увиру чари у знак без фонеме;
јер пале се сузе врх Гозбеног петка,
а јасно се чита што сенком се пише:
да нестају Љубав и Воља почетка.
___________________
* „Жеравија извире у Тршићкој планини и тече кроз Тршић […] па онда између Руњана и Клубаца, и утјече у Дрину између Лознице и Липнице (а кад је љети велика суша, онда испод Клубаца и Руњана стане у вирове и доље пресуши са свијем).”
Вук Стефановић Караџић, Српски рјечник