Нека запажања о поезији Љ. Лалић
/према збиркама „Крајем четвртка“ и „Мажестик“/
Два стања душе – противречна „суровост и љепота“, са скоро истом парадигмом, у обје збирке пјесама, слуте на располућеност пјесничког „ЈА“ Лaлићеве. Пјесме про-модерног начина пјевања подсјећају на есеј, без обзира на стиховану форму, изражене у ломљеном и слободном стиху. („Кафану покрај пута сагради човјек / са једном ногом“). Контекст сваке Лaлићеве пјесме је шири од књижевног. Она мисли своју пјесму – поред обавезно поетског, подоста је филозофског, општег, психолошког, универзалног у просторима њене поезије. („Мисао дотакну ружино дрвце / и оно сузама обриса мрак“). Једноставно, ауторка овакве поезије не темељи свој став помоћу глобалног у нашим животима – ослања се на трајно, универзално. Само тако се могу докучити истине о себи и другима. Њен претежно меланхоличан став и долази отуда, због „агоније стварности“, не само садашње. Опште је стање човјековог усуда. На овом свијету све је поремећено, фалсификовано, не само новац, стварност и медији, слике и текстови. („Људи са више лица круже око нас“). Постојећи таленат (ријеч је о пјесникињи са завидном пјесничком енергијом) и немало искуство, дојављују „ланци / стежу ланци“, муте слику свега постојећег. Дубина свеопште угрожености човјека (неправда, неједнакост, сиромаштво, старост…), могла се спознати у тренутку сусрета пјесникиње са „самом собом“. Упутно је поставити питање на који начин пјесникиња то чини? Уобичајен одговор „на свој начин“, ништа не говори. Пориви и стање душе Лалићеве „читљиви“ су у језику и стиху, којим се користи. Стих и стил ове ауторке почива на „асиметричној симетрији“, са језиком вишезначног поимања, необичних спојева, противречних израза, заснованих на парадоксалној и контрасној слици, не увијек читкој (њена поезија није за просјечног читаоца). Њена поезија има све одлике поезије модерне провенијенције (шифровани језик, интелектуалан и метафоричан израз, синтаксички и правописно „посвађан“ са граматиком). Ријеч је о пјесникињи модерне „нове осјећајности“, са редукованом емоцијом и неједнако уритмљеним стихом. (Занимљиво је само оно што се не види). Наговјештаји, атмосфера, звук и боја најпотпуније одређују њен пјеснички дискурс. („Изненада кроз гомилу одсутних / жена црвеном сукњом / испечатира дан“).
По ономе што нам Лалићева нуди – сликовна моћ њене пјесме, херметична форма и фрагментарност доживљаја, без двојбе, пред читаоцем је поезија која припада сазвјежђу савремене поетске мисли у Републици Српској. Својом поезијом је порушила досадашње форме и дефиниције о поетском „складању“. Инверзијом свога стиха, строфе, читаве пјесме, изишла је испод свода традиционалног начина писања. Њену пјесму једнако можемо читати с краја, као и с почетка. Не можемо јој ништа додати ни одузети.
Наравно, све пјесме, па ни ове двије збирке, нису истог домета – умјетничког и естетског. Збирка Крајем четвртка представља праву основу за збирку Мажестик. Она је лежернија, ближа читаоцу – сишла на земљу, доградила претходну збирку емоцијом, и рецимо „пјесничком мекоћом“.
У њој се огледа „поход на различитости“ у настојању да се одмакне од Истости. Пјесма „Тежак је пут до звијезда“, довољно говори о величини авантуре и одговорности сваког ко пише поезију, и не само поезију. Пјесме „Усуд“ и „Пепељуга“, уз још неке, антологијске су вриједности.