I
У Задру, разореном граду, не желим ући у цркву светог Доната.
Сраме се пред гостима моји родитељи,
а ја знам да ћу те вечери добити своје.
Па ипак, плачем пред црквом, не дам се унутра.
Никад ме прије нису водили на сакрална мјеста,
нити су икад водили разговоре
о богу, религији, вјери, цркви.
Нису ме крстили, али су ме цијепили.
Мене је само било страх ући у ту чудну грађевину.
Исти сам страх осјетио који мјесец послије:
Иде се у шетњу, на задарско гробље које је,
сјећам се да је нетко рекао, једно од најљепших у нас.
Никада прије нисам био на гробљу
јер ми нисмо имали готово никога да нам умре.
Умјесто ријечи смрт имали смо ријечи „Јасеновац“, „рат“.
Крижеви, звијезде, имена.
Тјескоба и страх.
II
Жали ми се сусједа да јој је мајка потпуно дементна:
„Не зна више ништа, чак ни говорити. Не осјећа ништа, нема стида –
хоће гола изаћи из куће…
Што више не умре?!“
„Па, мајка ти је, нека живи“, кажем.
„Не знаш ти.
Она ни не зна да је жива. Биљка ваљда зна.
Она више није она. Зар прво не умре тијело па тек онда оду дух и душа?
Ако њезина душа одлази овако дио по дио,
тко ће то послије окупити?
Милим да нема живота послије смрти.“
III
Мајка ме зове рано ујутро.
„Тати је ноћас позлило па је дошла Хитна.
Само је крикнуо и опсовао,
никада прије није рекао: ‘Јебем ти бога!’“
Нисам знао да им је то значило.
Године 1991. попис становништва.
Долази нам неки пописивач, записује наше одговоре.
На питање: „Националност“, отац одговара: „Србин.“
Никада прије то није рекао.
Сретну нам се погледи:
„А што друго?“, вели.
На исто питање ја одговарам: „Анационалан“
И опет га погледам.
У његовим очима не видим ни радост, нити, разочараност,
нити кајање.
IV
Мачак ми је тешко оболио од леукозе.
Одузеле му се стражње ноге,
почели га спопадати болови све снажнији и дуготрајнији.
Ветеринари рекоше: „Еутаназија.“
Возимо се таксијем.
Плачем. Мачак је немиран, бацака се.
Како да му кажем што сам му раније говорио:
„Не бој се, све ће бити добро…“
Таксист је мрзовољан,
буни се што нисам напоменуо да имам животињу.
Међу нама су свјетови, толико смо различити.
Неки ветеринарски техничар
Попут каква попа говори о одласку драгог и бића
По мојој вољи која је усмјерена на добро…
Брије мачку предњу ногу изнад кољена
потом на то мјесто убризгава неку текућину
да га успава.
Још увијек имам могућност одустати,
предомислити се,
али патња је мачкова била неподношљива.
Онда техничар показује инјекцију
у којој се назире тамно смеђа текућина
и оплахне нас жесток смрад.
Казује о чему се ради, какво је то средство
али га више не чујем.
Ако постоји пакао
Тамо сигурно тако смрди.
Убризгава.
А мачак, премда дубоко успаван,
задрхти, кроз њега прође вал смрти,
из уста му се отме дубок уздах
и умре.
Још му само из једне носнице кане
бистра текућина. Као суза.
Ево, сада потписујем:
будем ли икада у такву стању,
убризгајте ми отров,
исључите ме с апарата.
Али о животу и смрти,
о још једној могућој секунди живота
било кога другог,
било чега живог –
ја нећу одлучивати.
ја нећу одлучивати
ја нећу одлучивати
Објављивање омогућило Удружење књижевника Републике Српске.