* * * * *
– Колико сам глуп и сам се чудим како сам још жив.
Дијана се смије. Лако се њој смијати кад је у Детроиту. Слобо је први пут био у иностранству, ономад са Ацом. Љетос га је Професорица присилила да љетовање проведу на Сардинији. Осладило му се, мада никоме то неће признати. Да није било овог хаоса желио ју је изненадити новогодишњим аранжманом у Норвешкој. Глупо је да је води у Париз или Тоскану. А Муки, мање више мимо своје воље, пропутова пола свијета.
– Мислила сам да ти предложим да кад једном стигне до тебе, или ти до њега, заједно дођете код нас. Толико сам пута кривила себе што сам дозволила да оде. Мислила сам да иде код свога оца, а онда, кад си ми ти то све разјаснио, схватих да је он побјегао од мене, не од Карле, од мене. Из Србије је побјегао од Јоване, а одавде од мене. Он не разумије фундаментални концепт љубави. Он љубав изједначава са предајом. Ја сам га вољела као брата, као и ти што си га волио, па и Јована га је тако вољела, али он није никада осјетио ту врсту женске фамилијарне љубави. Можда је та Хабиба на концу крива за све? Посесивне мајке, извини нема смисла у овом тренутку теби о томе говорити.
Управо због овога Слобо никад и није инсталирао Скајп. Кад пригусти користио је налог који му је Вида инсталирала на свом лаптопу. На слици су њих троје стајали пред кућом у Обреновцу. Поплава ју је скроз уништила, поплаве знају шта раде или то зна онај који их на нас шаље. Слобо је имао кључ од њеног стана. Понекад, кад је желио да се повуче од себе самог долазио је овдје. У фрижидеру је увијек било доброг пива, а у другој ладици грисина са кикирикијем. Све би осим тога оставио, као да и није долазио. Послије другог пива би понекад позвао Дијану. Знао је да је код ње тек свануло. Волио је да је затекне овако буновну и ненашминкану. Волио је жене које су ујутро дале гледати у себе. Разговарали су као давно посвађани рођаци, најчешће о прошлости. Данијела га је обавезно подсјећала да неизоставно обиђе њену тетку. Он се фамилијарно распитивао за момке и Хенрија који би понекад из WC-а довикнуо Ђезба!
Тетку Славицу је прије четири године син смјестио у неки новоизграђени дом за старе и занемоћале паqaнске и остале бабе. Никад послије ју није посјетио. Славица је на опште чуђење још увијек у животу, али у рђаву, али чекови стижу редовно 25. за наредни мјесец, а Дијана тромјесечно шаље 500 долара да ничега не буде жељна. Под тим слоганом су живјеле ратних година. Слобо је два пута отишао у тај дом, сјео је са неком госпођом, питао за Славицу а она му је одговорила да је добро. Оба пута јој је оставио своју визит карту, ако било шта затреба. Никад га нису позвали. Дијана је с толико љубави говорила о својој тетки да он није имао срца да се сретне са њеним беживотним тијелом. Зашто људи желе да они које воле живе и након живота? Они који одавно живе само у њиховим успоменама и тамо су снажни, тамо их уче да возе бицикл, да стављају сјене на очи, да отварају пиво шарафцигером, да возе фићу, да се свађају с мужем, да доје дјецу, да пуцају из тетејца. Чинило му се тако бездушно новцем плаћати туђе муке зарад сопствене савјести. Славичин син никад није довео своју дјецу на Пале. Њој је два пута платио карту до Копенхагена, сваки пут се враћала мјесец дана прије истека визе. Дијана ју је звала да дође, да живи код њих, а да није знала да је њена тетка остарила и обољела и да не може издржати тако дуг лет и да нема снаге за још једно велико разочарење. Био је сретан што он нема никога ко ће га тако сурово мучити под старост. Једино се прибојавао Виде.
Причали би о Види коју су обоје доживљавали као несташну нећаку која им је задавала слатке бриге. Никада нису спомињали Професорицу, свака дисфункционалана породица је имала своје табуе. Причали су и о Елзани, Данијела би узгред споменула како јој се опет жалила на мужа, а Слобо је знао да је са њеним мужем све у реду, али да Елзана не може једноставно тој незнаној тетки у Америци рећи да га више не воли, да се заљубила у другог, да је одрасла, да је прихватила своју заблуду, да би да јој није дјеце најрадије побјегла негдје од свега, па макар у тај њен Детроит. Нормални људи прилично плитко копају по туђој туги себи ближњих и не разумију да то што је постала директорице неке Агенције за месо и остале отрове, што има дивног мужа и златну дјецу, не значи да је Наскина ћерка сретна. А она само ћути о ономе што се другима не говори. Слобо је био сигуран да је Дијана у истим говнима, па је вјешто причу окретао на шегу. Увијек је, па чак и у овим околностима настојао разговор окончати шаљивом причом из народа.
– Кад сам ја ономад био у затвору обилазио нас неки поп Арсен, као Арсен Лупен, а исти Арсен Лупен. Лијеп био и пјевац на гласу и неки га члан Синода украде за себе и смјести му парохији у најбогатијем крају Шумадије. Мушкарци у Сент Галену, у Линцу, у Гелзенкирхену, домаћини по њиви, они који ни за каквог посла и нису били свако су јутро за Крагујевац ишли у Заставу. Пуно село распусних и других жена, друга села још гора. Било је кућа у којима је Арсен по четири пута освјештавао водицу. Била и нека Јела, родица попадијина која је о свему томе водила евиденцију. Попадија послије три године остави дјецу у комшилуку и на врата његовом преосвештенству. Он вели То је Јела само љубоморна. Врати се кући, позове родицу која епископове ријечи схвати као благослов за њихово даље делање. Јела узме Арсенове гаће, чисте, али кориштене, длака неких његових које је је попадија неко вријеме скупљала и кашику којом је супу јео, донио је из интерната. Могло се Арсену још неко вријеме, али кад су се оне длаке свезале са нитима гаћа око оне кашике, ко гуја око зечета, поче наилазити на закључана врата. Кад је једно јутро Арсен набасао на закључане црквене двери, епископ се досјети у чему је ствар и прекомандова га у затворску капелу. Он се, ето, држао тог једног свог гријеха, али није имао мјере, а мјера једина лудило у човјеку може одржати нормалним. Ђаво за све зна, осим за мјеру. Само једном смо разговарали у мензи и рекао ми је Какав си ти коцкар који је доспио у затвор без икаквих дугова? Докле год си невин, одавде нећеш изаћи.
– И шта си ти учинио?
– Послушао сам га.
Волим гледати Дијанине јутарње груди док се тресу испод кућне хаљине. Осјећао сам се тако стар, тако стар да је и овај стари ја на Видиној слици почео да сиједи.
(…)
У бајци и Босни је све могуће, разлика је само у крајњем исходу приче – и управо оваквом тврдњом оправдавамо чудну синтагму носталгија трауме. За траумом се може осјећати носталгија ако је декомпонујемо и именујемо као изгубљени завичај који опстаје у реминисценицијама и без кога нема живота. Носталгија трауме јесте носталгија за животом, који је увијек негдје далеко, али из те даљине подсјећа човјека на оно што он заиста јесте. А шта су Слободан Симић и Енсар Мујић, главни ликови романа? Слободан је дијете сарајевских Срба, који одраста без њих и пролази кроз живот пун неке непрактичне лакоће и емоционалне затворености, док Енсар, на другом крају идентитета, бјежи од својих родитеља дубоко у себе. Обојицу рат и траума одводе на различите тачке свијета, али се некако увијек проналазе, као што човјек губи и проналази себе. Енсар и Слободан само заједно чине цјелину, а та цјелина јесте путоказ опстојања једног изгубљеног живота јер писац романом даје алиби том животу, какав год да је. Због тога је роман Кад ће срећа па се зарати животан онолико колико је читалац искрен, а читалац је искрен онолико колико се препозна у сваком од ликова без обзира има ли или нема везе са Сарајевом и ратом у њему.
Разматрајући најдубље парадоксе једног човјека Саша Кнежевић прави роман у коме увјерљиво приповиједа о животима својих ликова, али је управо та увјерљивост књижевна замка у којој читалац проналази себе уносећи се у течну приповијест. Баш због приповједачког мајсторства ток приче осваја, али читалац потпада под утицај емоционалне позадине приповијести и сам почиње да осјећа ону исту трауму главних ликова, па чак почиње да осјећа и носталгију за њом. У таквој врсти књижевне магнетичности проналазимо основ за тврдњу да је пред читаоцем изврстан роман.
(Из рецензије Огњена Тодоровића Птица и неко небо)