ЧАЈ ОД ЛИПЕ
Тако свакога дана вративши се из школе
Уносим свој живот у мирис липовог чаја
Остављеног на крају шпорета
И бујицу потока од ријечи
Које су за мном бацала дјеца
Из школског дворишта
Ослобађам се бордо џемпера и зноја у пазуху
Затварам врата и једем са стола своју жељу
То брдо хране којим ми мајка пуни срце
Што остане
Са домаћом задаћом спремам у торбу
за сутра. Кад поново одмотам кораке
Нахраним псе луталице
Који пристижу са разних друмова
„А могло би још једно чељаде јести“
Прозборила би мајка и пробудила оца
Који мирно дремуцка на сећији
Он лагано отвори очи Придода ми десну руку
Протегне танку кожу тијела
И тутне ми главу у крило да тражим сиједе
Као да тражим закопано благо
Пронађем па поново танку сиједу влас изгубим
Као да је Очева глава земаљска кугла
Никад мање сиједих
А веће Свјетиљке у мом крилу
СВЕМИРСКА РИЈЕКА
Мајци Милени, 8. март 2017.
Сад кад знам да ме на дрвеној веранди
Више не чекаш
Покушавам зауставити вријеме
И онај крилати облак наговорити
Да се не помјера нимало
Из дубине твога тијела
Преко небеског поља
Да не проспе кишу
И спере наше гласове који се већ
Четрнаесту годину успињу под мјесечину
Да те додирну
Кад очима као зрачком живим
Прелазим преко Твога тијела у Свемиру
Нестане помрачење сунца
И ја те гледам у небеској лађи
Склупчану
Као у Ораховој љусци
Кажеш није ти тијесно
Тражиш само ослонац у језгри
Као у хљебу од пшенице са наших поља
Сакривеног у језику дјецу док хранимо
Ево мене Свемирска ријеко
Долазим ти
Као усклик на крају реченице
С прољећем
Јер знам
Прва си причест у башти
Међу љубичицама
Прва вода која нас опкружује
Док рађала си нас
Први извор из којег кључа ријека
Која нема вулканско поријекло
И прати нас за живота
ПРЕОБРАЖАЈ
Свако јутро прије одласка на посао
У спаваћој соби за столићем са двије ладице
И огледалом
Утрљавам крему на лице
И размишљам шта се још може спасити из младости
Зид иза мојих леђа раздваја ме од Свитања
И ништа ми важније не преостаје
Него да широм отворим прозор
И удахнем Свјетлост
Као врелу јутарњу кафу
Осјећам како се ту више ништа не може да догоди
Осим Ријечи које је вријеме у часовник записало
И шесту деценију своју тајну мисао откуцава
Трнци који се из пета пењу у главу
Опомињу ме да кренем
Успут до посла Свјетлост ме
У себе Преобрати
Објављивање омогућило Удружење књижевника Републике Српске.