Љето
Љето моје –
каменчићу чаробни.
У одијелу сунчеву
носим те још.
Џеп ми
јагодом мирише.
Шкољке ми се у сандалама мичу.
Капље бресква сочна…
И сазријевам.
Акварел
На јесењој пољани –
жути шафрани.
Падајући, тихо лишће
пут брише.
У налету се вјетра
грана просипа.
Изненадна олуја
сунце протјера.
Тресак, гром, вода се
простором разлијева.
И облачи јесењу
одјећу нову.
Мокра се трава
у небу огледа.
И дан се у капљици наде
блиста.
Далеко од раја
Боже мој!
Зашто си ме оставио саму
сред вјечног хаоса
на овој планети?
Ја сам зрно пшенично,
одувано негдје далеко
од земље еденске.
Нема овдје
љета бескрајног,
нема јабуке сочне
и њежне утјехе.
Против вјетра оштрог у ноћи
треперим у сафирној одјећи.
И љуљушкам се очајно
између зоре и сутона –
давно раскомадана.
У сланом виру суза
скупљам живота капи.
Боже мој! Чуваш ли још
оне сунчеве степенике?
Из хаоса вјечног
на овој планети
теби да се вратим…
Утрка
Утркујеш се
цијели живот са самом собом –
са свијетом усклађујеш корак,
клопку зависти затвараш,
у љубави бијес гушиш,
са скромношћу носиш гордост.
Над патњом просипаш мудар смијех
и у туробним данима
као звијезда свијетлиш.
Крвавим прстима
црташ змаја…
У другом Свемиру
Вријеме је! Сви ми говоре.
Свако мора ићи својим путем.
Цвијеће његовати, дрво засадити,
прогнати снове,
на властитој жици свирати.
Огледати се у туђим очима,
постељу с другим дијелити,
носити кривицу сам
и погрешке сам исправљати.
На небу траг оставити.
И коријење пустити на тој земљи.
Наискап испити чашу горчине.
Збогом! Руку ми пусти.
У другом ћу Свемиру,
у другом ћу Животу
тебе чекати.
Са бугарског језика превела Марина Чапалија (уз помоћ Енерике Бијач)
На српски језик прилагодио Предраг Бјелошевић
Објављивање омогућило Удружење књижевника Републике Српске.