ВЕЛИКО ПОЗОРИШТЕ
Завјеса је пала, а представа још траје,
публика иста а глумци стари.
Исти се комад већ дуго даје,
ал’ зато нико не мари.
Свјетла су се већ даввно погасила,
актери су још на тамној сцени.
Савјест још плута, да се спасила,
аплауз је пао у понор студени.
Велика сцена све је већа,
драма се не скида с репертоара.
Заплета више чија је срећа,
ко ли кога, заправо, вара.
Дантеов пакао и Божији рај,
ко је писао чудни сценарио?
Када ће драми доћи крај,
ко ли је кога преварио?
БАЛКАН
Чувај се, ово је овде Балкан,
крвава џунгла гдје траже спас.
Сав је тамним бојама саткан,
Тражили су себе а нашли су нас.
Овдје су свитале крваве зоре,
и сви вјетрови нашли станишта.
Од пакла је овдје било горе,
овде се гнијезде црна ратишта.
Смрзнута санта леда у сред љета,
Балкан је ледио на лицу боре.
Овде црно цвијеће цвијета,
од пакла је овдје бивало горе.
Балкан је мисао на ивици,
пут без почетка и краја.
Трошна кућа на стрмој литици,
граница између пакла и раја.
ШИРИНОМ МЕ ПРИТИШЋЕ РАВНИЦА
Изгубих се негдје у равници.
Запљусну ме хладни талас Дрине.
Немам куда кући да се вратим.
Ријеку гледам жеља да ме мине.
Заклањам се иза голе равни,
у даљини тражим уточиште.
Гдје су сада ти брежуљци травни?
Гдје је сада моје боравиште?
Поглед преко хоризонта оде,
прати мис’о која ме прогања.
Гдје сте бистре ви планинске воде?
Још је срцу остало да сања.
Ширином ме притишће равница.
Планине ме висинама зову.
Невидљива близу је ивица,
тло измиче тражећи мис’о нову.
Објављивање омогућило Удружење књижевника Републике Српске.