светла сарајева
још увек постојим, још пркосим богу,
са мном моје цело постојање пева,
не бојим се смрти само ако могу
још једном да видим светла сарајева.
грлим хладно гвожђе, најмилију драгу,
умотан у тешко јутро изнад града,
кренуо у прошлост, застао на прагу
моје бивше земље, бившег велеграда.
не пале се светла, све углавном ћути,
само грмљавина низ улице хода,
чувам болно срце да се не запути
предграђу у коме умире слобода.
дишем ово небо над погнутом главом,
љубим ову земљу, волим је и просим,
а тишина пије, плаћа заборавом,
и ја само беду кроз векове носим.
и подижем руке, ка небу, ка богу,
(на тренутак само чујем како пева)
не бојим се смрти само ако могу
поново да видим светла сарајева.
тамо где се ђаво осећа на своме,
када јаук ветра низ улице крене,
ја бих запевао али немам коме
кад не боли никог како боли мене.
и погнуте главе у небеса гледам,
бледо праскозорје у очима држим,
украли би и то а ја ништа не дам,
памтим да се сећам, памтим да издржим.
јер шта ћу ја бедан кад корења немам,
не ходају стабла, не мичу се горе,
само ја се ноћу у походе спремам
и капије пакла отварам до зоре.
а не могу напред и нигде не могу,
то узалуд душа своју душу снева,
на колена падам и молим се богу
још једном да видим светла сарајева.
је ли ово доба
је ли ово доба у коме се рађа
зло под црном шапом разузданих звери,
ружа процветала из крви безнађа
и време које се мртвацима мери.
ја јесам ли проклет да ме слепац води,
или да ме песми глухонеми уче,
криком из кога се бесконачност роди
пре но човечанство црнину обуче.
је ли историја скуп умрлих нада,
сахрањена вечност, гроб без споменика,
крвљу исписане песме страховлада
и згажене очи чизмом осветника.
је ли бесконачност коначно пред нама
у ходу лешева и лелеку птица,
слепо веровање у дубине јама,
у пољубац ножа и загрљај жица.
је ли ово доба у коме се рађа
зло под црном шапом разузданих звери,
ружа процветала из крви безнађа
и време које се мртвацима мери.
грешка
срели смо се грешком, у погрешно доба,
и погрешно беше све што тада поче,
погрешна адреса, и погрешна соба,
и грамофон стари, и погрешне плоче.
погрешно смо хтели да потраје дуго
јер погрешно беше време да се жели.
узели смо вече, затим једно друго,
погрешно се потом до јутра волели.
а ни зора није сванула на време,
погрешно је сунце каснило два века,
трошили смо сате бесповратно неме
у топлини царства јастука и дека.
и погрешно беше кад коначно свану
јер нас бело светло ухвати у греху,
и погрешна беше суза која кану,
и све неме ствари тад погрешне беху.
и никада више погрешне адресе,
ни погрешне собе, ни студентског дома,
само вече каткад сећање донесе
на погрешну љубав најдражу обома.
Објављивање омогућило Удружење књижевника Републике Српске.