ПОВРАТАК
Када се вратим овдjе
гдjе су ме познавали
Постаћу опет Ја
и остаћу заувијек
Нећу шетати уснулим градом
пролазити кроз туђе животе
бити лице са заједничке фотографије
Овдје сам била Неко
кога су давно вољели
с ким су се једном растали
Друговала са вјетром
сањала даљине
Била полудјела птица
потом пожутјела слика
Када се вратим
бићу осушен босиљак
грумен иловаче на ципелама
Бићу пјесма коју је пјевала моја мајка
њена десница и њена љута рана
Када се вратим овдје
поново ћу наћи себе
и постати цијела
Све што сам изгубила
сачекаће ме на крају пута
Зарашће резови
разминуће се магле
отворити све капије
Дочекаће ме праштањем
Дан ће бити ведар
а ја коначно
спокојна
РЕКЕ И ДАЉЕ ТЕКУ
у нама протичу реке без повратка
њихове воде су мутне
обале уклете
личе на наше савести
успаване узбуркане
извиру у маглама
таласају немирима
уливају у забораве
ми чекамо на подигнутим мостовима
а реке и даље теку
у нама превиру реке заблуда
пенушају страсти
ковитла бујица
валови прскају сузама
корита ћуте равнодушност
дубине прете тишином
рибе се подсмевају удици
дављеници хватају за сламку за врат
ми стојимо на супротним странама
а реке и даље теку
у нама промичу реке сећања
дани се нижу и мрсе као перле
јутра се радују буђењу
месечина несаници
у свакој речи тражимо тајни знак
ћутања постављају питања
шта је у капи на стени
под врбом у виру
ми долазимо и одлазимо
а реке и даље теку
БУЂЕЊЕ
Мраком устају зебње; гасне сутра
у поткровљу свести. Крштен у страху,
вечито гладан, изједан изнутра,
Мрак се коти у пепелу и праху.
У Мраку се продаје врагу све што
продато није – сузе, сећања, стид.
Мраку се подводе чежње и нешто
жуђених снова; Образ, Кичма и Вид.
Мрак је блато, муљ, метљика сажегла
видокруг – куд падне, спали и прождре.
Рођен у худи час, из змијског легла,
злојутром вреба склупчан испод коже.
У Мрак се куну мишеви, кртице,
сумрачне птице, крвоморне звери.
Све што очњаке има, вучје лице –
синови Таме, Помрчине кћери.
Мрак се лепи за нож, цури са прста,
лудилом кипи, у чемеру грезне.
Род му Сумрак, Тмина – сестринска врста;
Ноћ сечива дугих и Kристалне језе.
Мрак шкргуће, завија, сикће, гмиже.
У њем’ се лепо труне, пада славно!
Левком смрти врановни огањ лиже
све што је мртворођено одавно.
Mраком се множе косци, каме, главе;
калеме сумње. Непреболи. Злости.
Он дуби ране, крије забораве
и све што jeсте љуби, опрости…
…Одједном, кроз вековни талог Мрака,
из дечјег ока просевну зрака
Светлости! Сунца… Радуј се, Сине!
Љубав нас чини јачим од Тмине.
Објављивање омогућило Удружење књижевника Републике Српске.