Урбани бањолучки израз

Урбани бањолучки израз

Ернест Бучински: УДАРИЛА КРИЗА

Ударила криза
сприједа и позади,
директно изблиза,
па неће да вади.

А ми, с опроштењем,
немамо више снаге
да боримо се с трењем
и пошастима влаге.

Ударио кијамет
и поплава и суша,
и пореза намет,
живот нам је пуша.

Све се нешто мислим
да бог неће бити стипса
кад нам буде даровао поклон
зван апокалипса!

Зоран Јелић: WELTSCHMERZ

Далеки ми хује вјетрови,
над црвеним брдима.

Гдје си?

Дуго путујем.

И гледам бијеле љиљане у небесима,
на којима се зарне капље роје.

Дуго лутам.

Сјајиле ми таине ван времена,
кад бехар трешње тихо лебди над снијегом.

Ходам далеко.

Летим на бијелим ждраловима,
над куполама, у вртлогу свјетлуцавог пијеска,

Миришу ми урвине јутром,
с угаслих огњишта.

Изникнуше цркве из вјетрине и пјене,
над Јерихоном, гдје ноћи роморе валом топлим.

Са ћувика и поврх растика, глас сам расипао,
тражио златовласе претке,
а крв сам нашао.

Гдје си?

У бескрају ходам.
Плаво знамење чезнем па прилегнем.

Златан дажд следио се у крошњама.
Мјесец ми ледено тече у ведринама, сан
отима.

Зором ми опет
даљине трепере изнад мочвара,
а плаво горје мрвим дахом твојим.

Гдје си,
гдје си ти?

И тамо бих негдје далеко,
вратио се, гдје сам те невеселу заволио,
гдје сам те оставио.

Небо се топило од бола у твојим очима.

Ја бих с тобом да јашем далеко негдје преко бијелих прерија,
посутим плавим прахом и звијездама,
гдје бих грч и бриге сахранио.

Ја бих с тобом само да јашем, јашем,
јашем…

Гдје се искре румене ноћи,
док нас зрак не распе у вјечите путеве.

Гдје си ти?

Лијепе су ми постале сад љубави мојих
другова.
Чујем им кикот у даљинама,
нестају у мени с посљедњим радостима.

И остаје само тишина,
ко плаве пахуље кад падају,
у мојим крајишким шумама.

Гдје си?

Стефан Вишекруна: ШТА СЕ ДЕСИ КАДА ИЗГУБИШ ЛИЧНУ КАРТУ У ДРУГОЈ ЗЕМЉИ
(по истинитом догађају)

Када изгубиш личну карту
у другој земљи са 20 евра у џепу,
прво се квалитетно сјебеш
и проклињеш себе на мртво име,
па после пола сата кажеш ма ко га јебе,
да мало охрабриш себе.

Одеш до плаже луд и распамећен
са хиљаду мисли
које те силују без милости.
Окупаш се у мору
које не освјежава нимало,
јер ти гори глава,
рониш до дна,
али ни то не помаже.

Изађеш из мора,
одеш до продавнице по 3 дволитре никшићког
и испијаш их на клупи у парку поред мора
као да су ти посљедње у животу.
Не занима те ништа више на свијету,
све ти је равно до Косова,
престане ти горити глава
и опет је све по старом.

После тога одеш у шетњу,
онако
поприлично загријан од пиве,
у пролазу причаш са странцима на енглеском,
упознаш згодну и прелијепу Рускињу
која је притом и плавуша,
смувате се на први поглед,
па одете чамцем до руских вила,
онда повриједиш ногу,
а појма немаш гдје си је
и када повриједио.

Причаш са Рускињом о Србима,
Русима, Чеченима и Хрватима,
а на нози одједном угледаш
да ти је искочио велики хематом
који изгледа као треће кољено
и престравиш се од муке.

Рускиња трчи и улеће у кафану
по кесу леда за ногу,
а ти сједиш на столици
и помислиш на трен да си у неком филму,
али нажалост ниси,
јер нога одваљује од бола,
вратиш се лађом заједно са Рускињом на обалу,
поздравите се и пољубите задњи пут.

Шепаш по читавом граду
као рањеник са Сутјеске,
успут пробаш да уђеш на рачун ноге
на концерт Електричног Оргазма,
али обезбјеђење када види твоју ногу
и хематом који мијења боје,
сјебе се више него ти и паничним покретима тијела
и гестикулацијом
отјера те са улаза
и каже да одеш у Хитну.

Алекса Јанковић: МОЛБА

Нађи ме у овом новембру;
Ти!
Којој сам громове опис’о,
Због које сам прешао
на двије кутије дневно,
због које примам интезивне лекције
из кунг-фуа на рокенрол плочницима
овог бесаног града;
због које је небо пало
и нажуљало кољена;
због које стојим будан
на кишама свог балкона
у четири ујутру док
се плави сјај амбулантних кола
расипа по мокрој цести;
којој сам препричавао
своје суицидалне драме у луцидности
сношаја, две нагости обећане једна другој,
обећавају додир живота;
која је испала из очевих руку
као седма флаша пива
послије тешког дана, и
сад лута по ноћи сва сјајна
и сва у комадима;
која је пила моје форе к’о
чај од ђумбира да смири стомак
и повраћала иза контејнера
с намјером да се осамостали
упркос побједи тиранског, фашистичког
патријархата и етеру женских убјеђења
о лаким парама и Дубаи сновима принчева
црног злата;
и којој сам гледао у длан
да је препознам по ожиљцима;
и којој сам гледао у очи
да је препознам по пољупцима;
с којом сам пио данима
да одгнам тих „пар година за нас“
држећи се за уличну расвјету
као једином спасу од ширине улица
и тмурности крвавог слијепоуличја
што будућности одолијева;
и која је, ипак, била сва од кашмира;
и која је, ипак, само вољела
и била вољена;

која је ову чаму описивала
као напад полена,
као окрутност из нехата;
и која ме је вољела,
и која ме воли,
и нестаје у даху зиме
и издаји прољећа.

Нађи ме да презимим,
сахрану јануара,
апокалипсу децембра,
Нађи ме, да се помири
кост и молитва.

Оставите коментар

Ваша имејл адреса неће бити објављена Потребна поља су означена *