фото: М. Мирковић
ШЕЗДЕСЕТ НИЈАНСИ СИВОГ**
(сиво попут тврђаве)
Сваку тврђаву унутрашња слика ствара. Као што је и сваки ред унутрашња потреба.
Било да је трошна, војничка или лавовима настањена. Употреба током лета или зими је
могућа. Или немогућа. Постоје где су ходници са сводовима и где се жбука
због нечитаних порука осипа. Нека буде стварни лавиринт, што иначе казаматом
називамо. Нека буде локот на капији па ћемо тачно знати каква може бити унутра.
Наравно у црно-белом, та у задње време све више само наши снови су шарени.
(сиво попут времена)
Праву препреку само врата значе, кад на неком спрату лифт стане.
Отварају ли се врата или не. Да л’ ће бог бити вољан ући. Или му је досадило. Или
се предао. Или тек се забавља. Праву препреку само врата значе. У том
тренутку. Пре но што би се отвориле. Ко или шта може бити иза. И уствари
на ком спрату смо? Праву препреку само врата значе. Како су се затвориле.
Не зна се има ли још спратова. Или већ и назад креће. Бројање.
(сиво попут рђе)
Ноге писаћег стола море дотиче. На води отрцан рибарски чамац лелуја.
На пешчаној обали паламар се мота. Бетон, гвожђе, белутци, стене, рђа.
Време је господар живота. Колико год је чудно, човек нестаје. Бетон, гвожђе, стене, рђа.
** светлосни додаци сликама Жолта Самодија
КРХОТИНЕ ИЗ ЗЛАТНОГ ДОБА
(омашка)
Ја сâм само сам омашка.
У мени све бог ствара.
Што је савршено било, покварио сам,
умрем ли, сазнаће се, ко сам.
(граница)
Срце нема границу.
Само размишљање има. Указују
ли стари мајстори на нешто друго, не
веруј им. Прекорачи своје границе.
(украс од перја)
Под овим сунцем сви смо Индијанци,
свеједно је, украс од перја или шешир нам је на глави.
Свеједно је где те чежња води, на који пут баци,
унутра смо сви Индијанци.
(кедар у кухињи)
Један сликар у кухињи плаче,
поред игралишта исечен је
кедар, иако није био
хиљадугодишњак, ни
болестан није био, ипак
довољно је пар стотина година
да би одлучили, срушиће, и-
сећиће овај красан
бор, свет није мог-
уће спасити, драги
Тивадару*, заједно са љу-
дима, нажалост кедар је
исечен, али зар сликар
не мисли на себе ка-
да непрестано
недостатак кедра слика?
* Тивадар Чонтвари Костка је славан мађарски сликар. Једна од најпознатијих његових слика је „Усамљен Кедар”.
(веопесма)*
Људско око ситан вео прекрива,
јер не жели да види
то што је
унутра.
Људско срце ситан вео прекрива,
јер то што је унутра
не жели
да зна.
Људско ухо ситан вео прекрива,
јер то што на крају следи,
нерадо
слуша:
нестаде сићушно око, срце, ухо,
али све функционише
и то
савршено.
* Белом Соколу.
Излизано зидно огледало
У немој, озареној јесени седиш, седо на божићни Беч мислиш, на укус замишљене
кафе у некој гиздавој кафани, можда је намргођено свакодневну кафу
и Томас Бернхард тамо пио. Мислећи на пријатну хладноћу сетиш се. Мирис
куваног вина, испаравање разних јела у котлићима, ту не можеш бити усамљен, залуд
си сам. Ипак бежиш. Само у клонулом сунчаном сјају, на јесенском балкону
можеш мирно седети. На тргу сећања из звучника прегласна музика се чује,
светлост јаки рефлектори исијавају. Мислиш на то да до пролећа природна светлост
таква неће бити. Стискаш врућу шољицу за кафу, нећеш попити, у себи хладну
успомену грејеш. Џереми Ајронс је знао тако нешто урадити, не на филму,
у Тати након снимања на прослави у стану једног познаника. У вреви немо
у једном ћошку седети. Са чашом вина у руци, да не буде сам. Уморно,
тужно, али одвише срдачно на суседном зиду у излизано огледало гледати.
Превод са мађарског Илеш Фехер
Објављивање омогућило Удружење књижевника Републике Српске.