38.
Вечерње небо увелико гусне и блажи, разводњава уоколне обрисе. Сокаци, трг и улице су опустели. Нема се куд, до у постељу или мастиљаво окриље кафанских столова где ретки залутали гости искапљују своје касно пиће обавијени густим облацима дуванског дима. Над карираним стољнацима сијалица жмирка. Жућкасто светло сенчи погнута лица заокупљена тихим ћаскањем. Чаше се празне и модри одебљали језици облизују усне. Тромо је, непролично, и опуштено, без галаме и музике. Готово скровито, утајно и заскочено помишљу на ноћну службу. Залутала лептирица прхори око сијалице. Поспан келнер трепће, таре дланове, трабуња нешто за себе и, напокон, усипа ново пиће. Време је да се копни. Али речи су трошне и необавезујуће.
– Рмбао сам келнерај по крагујевачким биртијама. Онда је бануо рат. Као гутљај коњака, као дим из пепељаре. Држ-недај, иди ми-дођи ми, тек одлучим да се удобровољим. Нисам имао снаге да са послужавником и сервијетом гледам како ми се држава руши. Године проћердах по ратиштима Хрватске и Босне… Кад се све изјалови, у прах расточи, у пролом, забасах у Хиландар… И ништа. После исповеди, у којој ништа нисам крио, морао сам на неком другом месту да се скрасим. И тако, већ седам година овде таворим. Келнеришем код Грка, у хотелу на супротном крају улице. Ал’ ја сам њему газда! Што, бре, код мене нисте дошли???
– Рекли су нам, још у Београду, да има само ова кафана са преноћиштем. Ништа друго нисмо ни тражили.
– Српска посла. Ако, боље је код Бугарина…
– ???!!
– … Нема везе… Породица ми у Крагујевцу. Жена и деца, једном годишње, у Јерисоу долазе, и с њима проведем десетак дана. Одовуд, нема се куд. Овде је и почетак и крај. Света. Без штампе, радија, телевизије… И без кајања… Грешан јесам. А ко није? Све се окреће како моћници хоће. Нисмо ми ни најгори, ни најбољи на свету. Ако ништа друго, имамо Хиландар…
Мршаво кошчато лице не одаје никакве емоције. Као да је увоштано. Трула војничка цокула у плићак изгрнута непознате обале. И два бездана, процењивачка ока циљају некуд у страну, као да би хтела да побегну од себе самих. Ако се може побећи. Људско лице увек одражава унутрашње стање духа. Ситне боре око очију и уста, маље, младежи, церова кора, компонују приљежност или одбојност. Говор је чист, са подужим паузама, ал не због бирања речи, већ од устезања.
Наручује још једну туру пића.
– Е, јутрос да ми ко рече да ћу вечерас срести земљаке у овој безвременој забити…
Заусти као да би још нешто да каже, али… Поглед му застаје на празној чаши…
39.
Поодмакло јутрење. Сунце се заплело у просте ожутеле чипкане засторе на прозорима, па стакли. На брзину бацамо нешто у кљун, и онда, снисходљивим корацима, јер нема разлога за журбу, упућујемо се већ познатим путем. Све је исто као јуче, прекјуче, ил’ било кад, сем што у крајичку ока светлуца слика, која и није слика, већ тканица сопства у коме се овдашњи свет, онај који је био, који јесте и који предстоји, спознаје као уверење да је форма стање духа, а значење порука. Разумљива или не, свеједно. Али присна и неумољива. Очито, свет се увелико изметнуо у своје наличје. Свугде осим овде, које опет и није само овде, већ и у сродству и у сливености с молитвом, с исказом који нас не искупљује ваћ напросто поистовећује са укупношћу, са недокучивим флуидним окружењем од кога смо у дубинама властите несазнајности и сами саздани.
Заустављамо се пред вратима и потежемо узицу звона, које и није само звон, већ и оглашење наше присутности пред траговима, отисцима, свеопште прошлости. Опет ненајављени. Врата шкрипну и пред нама је онизак спечен монах осредњих година. Називамо Бога и праћени усрдним погледом домаћина улазимо у пространу издужену просторију на чијем супротном крају се очитују црквене двери – Савина испосница. На средини дугачак масиван сто од храстовине. На побочном зиду, наспрам уских степеница што воде на спрат, устакљени фотоси садашњих босанских првака: Радована Караџића и Ратка Младића.
Кратак разговор. Одакле смо. Куд нас наум води.
Кафа?.. Не!.. Ракија?.. Ракија се у Срба не одбија…
Топао смеран нетражен исказ уз благонаклоно послужење.
– Ето, Хиландарац сам. Примио на себе правила службе у типикарници, и то довека. Ствари су увек онакве какве јесу, ал’ не по вољи силника, нити ујдурме, већ у склопу бића које јесмо и које од нас чини да се препознајемо у трајању које је изван нас ал’ нас не мимоилази. Ако човек Бога нађе у себи. О не, не да се поистовети, већ да се уокружи, да се оделотвори…
Док испијамо ракију из уских чашица, уз бојажљиво, помало скрушено чаврљање о оном или овом, што све скупа не указује само на наше запетљанство у властите кучине, већ и да смо немоћни да се искобељамо из тих кучина, монах без устезања, како и приличи, и без речи, пребацује епитрахиљ преко рамена и благим наклоном шаке што извирује из рукава ризе, указује да је час да се приђе. Црквици. Посници. Типикарници. Чудотворној икони Мајке Божије Млекопитатељници коју је, по предању, Свети Сава донео са свог пута по Палестини. Добу кад уверења, самотништво и спознаја једини могући пут су били, трновит и беспоговоран, у благочастиву, непрегледну и неублаживу вечност из које немилице прокапљују, и отелотворују нас нека минула трајања…
40.
Од првобитне Типикарнице готово ништа није остало. Овде – на овом месту са кога се Кареја окрилаћује као са длана, и одакле се поглед суновраћа до умагљеног издана пучине пред којим, доле на невидљивој обалној стрмини стражаре Ивирон, Ставрникита и Пантоктатор, и, опет, обезоружан пред громким, а немим, пространством неизрециве светлости, устремљује ка самотној окамини громадног Атоса – монашку келију, посвећену св. Сави Јерусалимском, основао је 1199. Свети Сава Српски и у њој се, после смрти свога оца, предао испосничком животу на годину дана. Пропис о животу и раду у њој одредио је такозваним Карејским типиком, због чега се овај храм и назива Типикарница, и чији текст је уклесан у мермерну плочу узидану изнад улаза у сам храм, а чији се оригинал у облику пергаментног свитка налази у ризници Хиландара. Али, како то обично бива, иако више него довољно, то и није све, све што нас чини преданим овом месту на које ступамо суздржано и са осећањем понирања у властито исходиште. Овде, у тој данас непостојећој, у олујинама ишчезлој времешности из које смо се
готово насумице искрцали, Савиној задужбини, нешто више од пола века након њеног оснивања, а деветнаст година после задужбинарове смрти,
1254, Доментијан исписује Житије светог Саве, по наруџбини краља Уроша I, и потом, шездесет година касније, Данило Пећки, у народу знан као Цароставник, почиње да сачињава Животе краљева и архиепископа српских, 1311. Са хиландарског рукописа Теодосијевог Житија светог Саве мотре нас записи старца Теодула, обновитеља келије.
Улазимо у припрату. Кроз врата на побочном, јужном зиду јер је западни зид запречен стеном, тачније речено скученом шпиљском јамом чије су вратнице непосредно уз улаз у храм, не већом од метар са два, за коју се каже да је остатак првобитне поснице што је, у принципу и небитно, јер чињенице су разголићена површност пред значењском укупношћу, макар биле и сушта истина… Рошав камени под од стене усредсређује нас на предстојеће чинодејствовање, слепа овална купола размагљује предубеђења о несазнајној огромности света – беспрекоран мир у коме се човек растрже између сопства за које мисли да јесте и сопства које не сазнаје. Танка прхутава нит, паучина, граница које нема, али која се устаљује у жишкању кандила и пламињању свећа. У наосу дочекује нас, са иконостаса, са леве стране од Царских двери – што је јединствен случај у свеколикој хришћанској иконологији и што је заогрнуто несвакидашњом причом о згранутости мајстора који су постављали иконостас када су схватили да је током ноћи икона променила место у односу на своје канонско постављење – Мајка Божија која доји малог Христоса. И све је, у ствари, необавезујуће; не да је, само по себи, ништавно, већ у својој просторној интегралности, која је напросто потврђујућа, узвисује нас до самог почетка, који заправо и није почетак, већ оваплоћење трајашности у којој смо се, не спознали, већ скрасили у коловрату збивања која нас оплићу неповратом, дајући нам на знање да се ствари одвијају и друкчије од начина на који смо их уснили.
41.
Храм св. Саве Јерусалимског, у Кареји, илити Типикарница, чија се укупна величина да самерити десетином корака уздуж и мање од упола толико попреко, чине припрата, наос и олтарска ниша. Током векова о храму су се бринули и српски владари и други ктитори. Краљ Милутин подигао је 1316. кулу, а темишварски епископ Михаило, крајем 17. века, уз испосницу је саградио цркву посвећену св. Николи. Од свега овог, данас нема ни трага.
У садашњем облику испосница, сем припрате, која је настала на самом почетку 19. века, резултат је обнова из 1682. и 1773, ако се може поуздати у важеће стручне судове и процене, што је опет, у самој бити, посве неважно, јер свет је онакав каквим га речи творе, а речи су претешке, задиру у саму суштину бића, постојања, иза којих само вера траје, вера у свеукупност виђења, које опет није виђење, већ сама појавност нашег властитог сопства, у коме смо се дотакли, ако смо се дотакли, и опет само дотакли, случајности, исконског стања из кога смо потекли.
42.
У одласку, захваљујемо се указаном гостопримству. Монах, смерно и богоугодно, уручује нам спомен-плакете штампане у поводу прославе
800-годишњице Хикандара, међу којима је и репродукција иконе Мајке Божије Млекопитатељнице.
– Водите рачуна, у њеном присуству се не пуши. Богородица не воли да се дим колута око човекове главе… – упутно ми се обраћа док неспретно из џепа кошуље вадим паклицу цигарета, и, онда, шкртим речима, ко себи у ризу да их просипа, правда се, брза: стигли му мајстори да оправе кров који прокишњава, и још штошта, време је да их напоји, а и типик га, Савин, обавезује…
43.
Ми, који смо овде банули из свеколиког, стварног и виртуалног, света, са пртљазима у којима су брижљиво спремљени прибори за бријање, средства против убода комараца и уједа змија, четкице и пасте за зубе, конзерве туњевине и сардина, паковања двопека, пешкири и ролне тоалет папира, пластичне кесице чипса и грисина, ми са заокруженом и дефинитивном сликом света у глави, лишеном случајности и значењске свеобухватности, и који смо у очитом дослуху с духом времена ког нисмо ми оријентисали, ал’ смо му се беспоговорно предали ради лежерног, немуштог потрошачког благослова који нас углибљује у профитну сатрапију од чије благостивости и ми ћемо понешто окусити, ми смо овде поражени. Овде се – уместо зурења у монитор са кога бујиче датости и чињенице, конекцијом дотекле са интернет мреже, које заводе и удовољавају нашу насумичну знатижељу, ал’ за које, најпосле, питамо се, да л’ су и условне за оно што заправо немамо да кажемо – зажмури и ћути, тихује. Магла да се разиђе, и ствари се слегну на меру могућности, без трендова, брендова и опсесивног страха од неумитне времешности. Сад ил никад. А где су бајковита тумарања, исцрпљујућа и заумна цуњања за светлацима, искричавим нејасним назнакама изван предметног света, изван флоксула и слогана, билборда и циљних група? Где је сећање на свовреме? Међутим, данас, с обзиром на висок степен наше егзистенцијалне зависности од достигнућа технолошког развоја, духу времена готово је немогуће одупрети се. Учачкава нам се под кожу, под очне капке, у душу па нас кињи. Сводљиво нуди, кад му се препустимо, сигурност, испразну доколицу, отупљење од одговорности за себе, за будућност која је још недогођено време време, ал’ неоспорно време, и време које се, тамо-амо, над нашим главама њише попут судбинског клатна, и објашњава оно што се не да објаснити: да по дну не може се насумице базати, а камоли доколичити. Не помажу ни барбитурати, ни седативи. Исход је навек исти: залудно батргање у вршама свакодневице, из које свет изгледа као да је у руци, али се не да досегнути, нити доврхунити.
44.
Одлучујемо се за повратак. Јутро, бритко у својој заслепљујућој обичности, испречило се пред нама као да би да нас од наума одврати, сенке нам усвоји, обрисе улучи у своју питку прозрачност у којој се слуте витичаве лествице искушења кроз које смо се упутили. Не туђом вољом, већ трпким сопством од кога смо сачињени. Али, секундара се неумитно врти. Време измиче. Пакујемо пинкле и, натоварени ранчевима, силазимо у већ увелико зајапурено окриље крчме. Наилази Крагујевчанин. Тричав разговор, као да смо стари знанци. Умало да нам аутобус измакне. Напуштамо Кареју и њене питоме крајолике испод којих, на морској обали, таласи понављају приче, немушто, богобојажљиво и смерно, о временима за које нисмо имали времена. Као што нисмо имали времена ни за огледало из кога се тешко можемо искобељати…