Твоји прсти
Ти, као и ја, мислиш да ниси с овога света.
Овај свет ни на једном месту не нуди нам дом.
Свуда смо туђинци и нигде наша тела заједно
не буде се истог јутра.
Нигде наша лица не умива иста киша.
Нигде не срећемо исте пролазнике.
Не купујемо на истим местима
и не плаћамо истом валутом.
Наше свакодневне конверзације су на
различитим језицима.
Не слушамо исте вести на телевизији
и не једемо у исто време.
Не пада мрак над нашим кућама истовремено.
Ти, као и ја, не налазиш мир.
Рекао си да сам твоја земља.
Нека твоји прсти
пређу границу!
Твој дом
Дођи
У свој дом
Нико не зна
Где су му врата
Kакви су му зидови
Прозори
Kров
Има ли терасе
И од ког је материјала саграђен
Дођи
Kад год ти се кући долази
Kад се умориш од
Лутања
Људи
Буке
Kад се зажелиш
Осмеха ватре по телу
Окропљеног огледала на уснама
Немог разговора прстију
Плавог неба у ноћи
Луне у крилу
Дођи
Kад се сетиш
Да је твој дом
Без тебе пуст
Дођи
Па опет иди
Kад се зажелиш
Лутања
Људи
Буке
Твој дом је твој дом
Не чезне за
Лутањем
Људима
Буком
Већ за димом
На оџаку
Што доносиш
Дом
летњи језик лиже
све наше покушаје
да саградимо дом
призивамо кишу
да нам покаже
темеље
вадимо корење
сакупљамо
браон лишће за подрум
наранџе за зидове
жуте птице за прозоре
вечити станари
чекамо зиму
њене ватре шал
а зима касни као возови у Србији
ноге су нам босе
тела хладна
асфалт
два неба
зима је наша мајка
старица је већ
спор је њен ход
нема другог избора
него да дође
Објављивање омогућило Удружење књижевника Републике Српске.