Клетва
Речи моје да би не изрекле
Све рекосте ал не изрекосте
Песмо моја да би не певала
Све опева али не допева
Васељена
Води ме у обзорја невин извирај
У далека тешка исконзорја
Гласом порази обмрачја смирај
И певај за сва будућа зорја
Кроз одсутност жуђен-праскогорја
Обухвати присутности светле
Сва речја и сва слућен-морја
Вал искони неизречне
Никад укроћена васељена жива
Искон-реч у пуноћи одсуства
Смисао у праскозорју свепростора бива
Свевремена слутећа растројства
Пресвестити свест, превалити вал
Распетљати петље упетљане
Претренити трен када ће у мени
Реч једна да се овасељени
Нестајем
Све више нестајем – то је процес
Ал ипак не стајем – вечни процеп
Све голије очи сузе бесмисао
Са мрље бескраја спирају (с)мисао
Све тише престајем своје постојање
А течем – то је вечно трајање
Мртве су речи немо кајање
Немоћи зреле непрекидно збрајање
С присуством Немогућег нисам више човек
Одсуством откривам постојања век
Ободом свести дотичем зрелост
И речи (п)остају разливени јек
Велика страст
Слово је глас спасен ништавила
Смисао запео негде у грлу
Где у муци цвета невиност
Крвава је реч рођење
И сама рођена у мукама
Ко породи вечност нему
И у њој човека
Да муца своје постојање
Ко посади стид у грло
Да отрује најчистије цветање
Пашће људскост
Пашће људскост у сен ствари
Одузетих немих сила
Немуштости ехо стари
Проклијаће из свих била
Просеваће громотихо
Громно, тихо, благогрдно
Запеваће благоскрвно
Глас изломљен песмостихо
Пашће главе, пашће речи
Језик који немост вари
Уздрхтала вечност клечи
Пашће људскост – крвари!