ОД ДАФНЕ ДО КАРУЉЕ
49.
Први пристан на воденом путу из Дафне за Каруљу је арсана манастира Симонпетра. Ова монашка седмоспратна зграда, чија укупна висина надмашује данашње десетоспратнице, једно је од најупечатљивијих здања на Светој Гори, и својом експресивношћу, која не ремети природни амбијентални контекст, већ га очовечује, превазилази многе савремене градитељске захвате, предузимане с неупоредиво претенциознијим циљевима. Основао га је, средином 14. века, анахорет (пустињак) Симон, по коме је манастир и добио име (у преводу: Симонова стена). По предању, подвижник Симон је у Божићној ноћи угледао, у непосредној близини своје испосничке избе, сјајно светло на окомитој, громадној и врлетној стени са које се, за дана, поглед отискује, сјурује у шир раскриљене морске пучине, што је схватио као налог да на том месту, на стени, са трију страна уокруженој суновратним провалијама, а у залеђу тек овлаш прикопчаној за масив из кога се издиже, подигне манастир. Предање даље сведочи да је Симон једва сакупио мајсторе и да се, док су седели за трпезом, по отпочињању радова, са стене омакао у провалију момак који их је послуживао, све са врчем у једној и пуном чашом вина у другој руци. Престрављени овом несрећом мајстори су ипак пристали да наставе градњу пошто се, изненада, са супротне стране амбиса, момак појавио носећи чашу из које се вино ни пролило није.
Кад, после получасовне пловидбе по једва намрешканом мору чијом стежалом мирноћом господаре разасута мноштва узлепршалих галебова, ту и тамо, узлебделих уз палубне ограде са којих им драгост што су ту несебично узвраћају узмахнуте руке путника, трајект готово неприметно почне да се устремљује ка све вишим и огољенијим огранцима Атоса који се у све ближој даљини беласа и издиже, стамено и нестварно, усред драчем и чкаљем обраслих стеновитих обалних косина стрмо урушених у море, орловско гнездо се указа. Најпре као знак. Уврх искошене литице, у узјарилој измаглици. Онда, све стварнији фокус разгрљеног небосклона под којим се, у свој својој зачудној невероватности, остварује.
Прва здања на Симоновој стени довршена су, како се слути на основу сачуване хрисовуље из 1364. године, од великодушних прилога у богатим даровима и новцу српског деспота Јована Угљеше, владара источне Македоније и поседника царске титуле, којима је обасуо манастирско братство у знак захвалности оцу Симону за исцељење своје оболеле кћери. После Угљешине погибије у Маричкој бици, у окриљу овог манастира уточиште је нашао и његов најстарији син Јован који је, под монашким именом Јоасаф, све до судњег часа радио као манастирски баштован. Тек тада, са самртничке постеље, разоткрио је чији је син.
Овај, јединствен и сажет, градитељски опус ораторијум чине заправо три монолитна призматична кубуса од тесаног камена, у горњим нивоима проширена дрвеним галеријским засенченим испустима и у врховима укровљена, којима се готово на непостојећем одстојању, а ипак довољном да се светлост небеског свода кроз њега прожме, придрушује четврти, упола нижи и очито грађен у скорије доба. Међусобно осетно смакнути по дубини, и наслоњени један на другог, они, гледано са мора, творе импозантан српасто залучен бедем, узнесен уврх стене, чије постаменталне камене зидине израстају из стене као да су њен органски део, узлебдео изнад терасастих баштенских секција које се, како се падина спушта наниже, утапају у густу шумску шикару усовљену, попут ледника, у скучену сеновиту увалу где се ушкољило манастирско пристаниште.
50.
Зинуо, залучен, тунелски отвор пустог зимовника за бродице и чамце на прочељу спратне камене зграде, тросливно укровљене и са три симетрично утиснута прозорска отвора тик испод кратке стрехе, о чији забатни зид у залеђу достојанствено се ослања висок четвороугаони пирг, избуљио се у спуштен покретни прамчани мост трајекта преко кога де искрцава неколико путника вукући за собом кабасте ранчеве са металним точкићима. Удесно од пирга, на платоу подзиданом према мору, издужио се бело окречен, црепом покривен, приземни објекат са подужим тремом кога гради колонада залучених стубова. Шумски усов исклизао одозго, испод тераса манастирских башта, овде се завршава, изливајући се на сам плато кроз зидни теснац између већ обгрљеног пирга и приземне зграде грађене у новије време.
У сваком случају, док турбине трајекта се рогуше узбуркавајући водену масу уоколо крме и прамчани чекрци заврндавају дижући покретни мост, навешћујући испловљавање, за тренутак, пред овим просторним причином, који и није причин, већ догађај у коме се сам посматрач у причин преобраћа, не може а да се у себи не затрага, по урвинама сећања, за оном претанком нити која ће све то да оповргне или потврди, у најгорем случају искамчи скрушен осмејак усхићеном погледу у коме се властита сићушност устрављује од своје учаурености у трпку муклост сред које са самоуништавамо, али и не очајавамо, не остављајући икаква трага о временима у којим смо се учаурили зарад јутарње кафе, млаког опуштања у друштву назови пријатеља, поподневног дремежа и испразне ароганције у звучном окриљу тв екрана са кога нас све дубље потања плима ријалити шоуа и сапуница. Ако се затрага.
51.
Остављамо Симонову стену са њеним под саму небеску конху узнесеним келијама, које, као какав начипкан сеновит, сонетни венац уокружују католикон чија се два кубета и четвороугаони звоник дају, само за кратко, назрети са дебелог мора, пре него брод почне ка обали да се устремљује – нек бди над ширином пучине и, у свод небески се укотвљује. Успенушало море иза крме у неповрату остаје. Растрежњујући лахор, узрокован брзином брода, запетљава се у смокрену бродску ужад. И заокупљени врућим пикантним питуљицама и леденим пивом из бродске кантине, грабимо даље или нас насрћућа и све громаднија обзорност атоских обронака гута.
52.
Григорије је био анахорет, као и Симон. На Свету Гору дошао је са Синаја, или из Сирије како се предање двоуми. Живео је овоземаљски живот у 14. веку. Подвижавао се и у истини снио да ће јој се вознети само градитељским чином који се ничим достојнијим не може заменити. И тако, из сна у сан, Григорије, ма одакле дошао, основа манастир у ком су Срби бивали све до пожара у 1761. години, после кога су отишли назнано куд, поневши са собом Григоријеве мошти. Нетом, манастир су преузели Грци, обновили га до 1783. године, онако како и данас стоји. А стоји на стеновитом рту чије назубљене стрмине и чкрапе залива и спира море.
Овај чудесни монашки зград, Григоријат, бадемима својим сазданим од грубо сатесаног камена готово искорачио у море, бајковито је здање степенасто узглобљено у обрушавајућу шумовиту литицу са којом истрајава своју стиснутост на скученом рту у чијем побочном залеђу, на уском и кратком шкољу, тесни му се пристаниште. Из рошавих шкрапина прошараних кржљавим и оскудним растињем изничу полигонални масиви зидина уврх којих се, попут пчелињег саћа, гнезде вишеспратне монашке келије. Грађен, дограђиван, презиђиван, надзиђиван, несумњиво у разним временима, манастирски комплекс представља донекле насумичну, а ипак прикладну композицију различитих, иако не неусаглашених, градитељских рукописа, што ствара помало збркан утисак, али у сваком случају особен и опсењујући.
Брод испловљава. Атос, пред нама, разогромљава се. И фотоапарати не престају да шкљоцају и зује. И опт јата галебова. И опет ледено пиво, за тренутно отрежњење.
53.
Манастир Дионисијат, стамен и уосовљен импозантним, у врху назубљеним, призматичним пиргом у позадини, који узнесен над разуђена степенаста кровишта доминира аморфним стрминама околиша, стиснуо се уврх стеновитог гребена што, издижући се из самог мора, са једне стране окомито затвара пошироко шљунковито жало које је, заправо, салив вододерина са планинског масива у залеђу, последњег обронка Велике Витле. Са друге се утапа у ширину и чкаљ подзидане падине која се надаље раслојава у степенасте баштенске терасе омеђене, ту и тамо, пре него се улију у шумом орубљен камењар следећег гребена, каменим кућицама наслоњеним на вишу терасу. И узнео се својим врлетним подзидима у зрачну висину. Основао га је у другој половини 14. века преподобни Дионисије, уз посредовање свог брата Теодосија, у то време трапезунтског митрополита, а са средствима која му је за ту прилику уздарио император Алексије III Комнин.
На жалу, непосредно уз тиркизну прозирну морску разину, где на кратко бетонско пристанишно моло трајект управо спушта своју прамчану рампу, збило се понешто кућерака, што, у ствари, и нису никакви кућерци већ помоћне спратне зграде од камена, међусобно извезане подзидима иза којих се разбокорило нешто маслина, што све делује сићушно у односу на манастирски гребен оздо озелењен шкртим растињем што из њега пробија. У основи здање је готово правоугаоног облика, колико је то омогућио стеновити плато на коме је саграђено. Својом краћом страном окренуто је пучини, а бар двапут дужом према дубоком жалу, којим се, у пратњи црноризаца који су их дочекали, без дужег задржавања, упућују тек искрцани путници.
Громадни манастирски подзид са морске стране и кршевито окомито стење у непосредној близини пристана су под скелама. И овде су у току опсежни радови. Сунце несносно пржи. Спарина је све отужнија. А Атос се искострешио својим погрбљеним врховима, стонулим у спарну измаглицу, дајући нам на знање да и Дионисијат није све, иако се удаљава, како му брод нагло из видокруга нестаје заклоњен шумовитим масивом урушеним у море, као да јесте.
54.
Како смо све даље од Дионисијата, пејзаж почиње осетно да се мења. Уместо врлетних искошених ртова између којих се погледу подастиру благо залучени шљунковити затони, приобаље се уравњује, док насупрот њему пучином се вуче једна иста нејасна црта која небеску модрину нестварно одељује. И кад се коначно обронци Велике Витле уморе и спласну у благо и присно заталасано побрежје орубљено увалама заогрнутим тишином коју нам неповратно ускраћују брујеви бродских турбина из потпалубља, као непрелазан врлетни зид коначно се указује у свој својој самосвојности пристојна силуета Атоса. Упућена небосклону. Гранична и постојана.
55.
Ту, усред времена, које и није време, време анализе нит време синтезе, већ један те исти проток ствари и проток сопства, кроз врзине и богазе трајања у којима хук таласа понавља хук таласа, и удар ветра понавља удар ветра, и смена светла и таме понавља смену таме и светла, увек на исти начин, достатан и отрежњујући, ту, у вечности ослобођеној окова пролазности, билборда и блендера, циљних група и украсног пластичног биља ил’ измена светла на семафору, ту се, за свагда, устоличио манастир Свети Павле, још један од свтогорских драгуља. Ту, у приљежној котлини, даље од морске обале, између урушавајућих врлети Атоса који се, допола шумовит а отпола огољен и у прамење цируса устремљен, као какав колос изронио из мора, разгрмљује, и у чијим се врлетним вододеринама, усецима и вртачама, што се сплажу до у само море, и у ово доба године, снег цакли и бисери, и шумовитих коса и уоколних обронака здесили су се, попут раскриљеног галеба у гнезду, беласави манастирски озиди.
Узглобљен, једним својим стиснутим притешњеним крилом које, из залеђа, високо надвисују на врховима озубљене зидине каменог пирга, у кршевиту и местимично шикаром обраслу искошену врлет, а другим, супротним, распростртим према пространој колотечини, вододерини које се вртоглаво сплаже однекуд из вратоломних атоских гудура и усека, ухоризонтаљује се манастирски обрис, са три џиновска чемпреса, попут она два у хиландарској порти, који га из непосредне близине објављују и асиметрично осове попут жишка у монашкој руци. Истини за вољу, мало шта се разазнаје из даљине, са пристанишног платоа, заогрнутог прозирном пљускавом модрином морске разине под којом беласави облуци, са дна, азурно се розају у стрму дубину и тамне, али зато строго срезане четвороспратне келијске структуре изидане на стаменим бедемема од тесаника одају утисак усталасане једноставности и тајновите мирноће.
Трајне су недоумице које се плету око времена у коме је овај манастир настао, и око његовог оснивача по коме се именује. Нека предања сежу чак до у касни осми век, али највероватније је да се, у другој половини 10. века, пред крај живота, Павле Ксеропотаминос, повукао из манастира Ксеропотама, ког је такође основао, и дошао у овај крајолик, где је себи саградио келију на гребену између две водотечине.
Током свог десетовековног постојања манастир је, све до 1744. године, када је постао грчки, био словенски. 1370. године манастир је био уступљен, као келија, монасима Герасиму Радосном и Антониу Пегасу. Почетком 15. века приложници су му били српске велможе Гргур Бранковић и брат му Лазар, а несебичну материјалну помоћ примао је од деспота Ђурђа Бранковића под чијим покровитељством су се одвијали и први опсежнији градитељски подухвати. Ђурђева кћи Мара, жена султана Мурата II, која се никада није одрицала хришћанске цркве, поклонила је манастиру драгоцени појас у који су уплетени комадићи злата, тамјана и смирне што су их мудраци принели на дар витлејемском младенцу Господу Исусу, а који су пронађени у константинопољској ризници грчких императора. Према предању, принцеза Мара зажелела је да сама донесе ове светиње у манастир и већ се приближавала манастирским зидинама када јој је, као и некада царици Плакиди пред манастиром Ватопедом, било објављено да не нарушава строго атоско правило које женама забрањује улазак у светогорске манастире. На месту предаје светиња, касније је, у спомен на тај догађај, саграђена мала капела која и данас постоји.
56.
А пред кратким бетонским молом, ту под искошеним тиморима Атоса, опет бела пристанишна једноспратна зграда, каменим плочама покровљена и са огромним залученим улазом зимовника за бродице и чамце. Из ове перспективе, са крмене палубе трајекта, одакле се пружа у ствари овлашан поглед у пропутовању, из заклонитог туристичког прикрајка, са својим високим димњаком и уоколним подзидима, она се чини као каква скромна увертира за све што се иза ње, у дну дубодолине, несебично нуди и оцртава. Бели, пребели зидови са ниском прозора тик испод самих кратких стреха. Довољно да се стварно време и сопство забораве.